У Србији је до краја 18-тог века постојао обичај вађења мазије.

Кај ти је сад па то???

То је када се сеоска булумента, сачињена од локалних дангуба, узковрне и узавре, набеђујући осумњиченог човека, да призна шта је то украо. (Дакле, да не буде забуне, нико им се није пожалио да је нешто украдено, али им он једноставно изгеда толико сумњив, да мора да је негде нешто украо). И тако, од уста до уста, преде се та сплеткарошка нит која кулминира вађењем мазије.

Узавре се пун казан воде (илити велики котао), па онда у ту врелу воду ставе усијано гвожђе, а јадничак мора потом да засуче рукаве, па обема рукама извуче оно гвожђе из воде. Ако није украо оно за шта га и терете, неће се изгорети ни мало; али ако је украо, изгореће му руке! Ту имате all in one: крадљивац добија истовремено и заслужену казну, а и пучина се задовољи, "јер је била управу за лопова".

Mazija je riječ koja se koristi da opiše ekstremno nisku temperaturu, u minusu , kad sve ledi, kada na trenutak čak pomislite da vam je i močuga mrtva a kamoli prsti. Nastala je vjerovatno od riječi "zimaja" koja je u odnosu na osnovnu riječ "zima" malo izmjenjena, "tepajući" zimi.