Moja poruka generalnom sekretaru UN
Poštovani Kofi,
Kako si? Nema te nešto po televiziji. Ionako je palim čisto radi teleteksta i Dnevnika i to najčešće oboje istovremeno, al' eto čujem, nešto te ne spominju, pa reko' da vidim ima li te.
Otkad si dobio Nobelovu nagradu, ne javljaš se više. Zvao sam te dosta puta, malo da popričamo o Nesvrstanima opet, ali nisi dostupan. Popričao bih sa tobom koju, naročito o zaostavštini našeg velikog Druga, ali izgleda da si postao previše slavan da bi pričao o tome.
Dobro, ne kažem ja ništa. I ja da sam obnovio štošta bi bio poznat i digao glavu uvis. Dobro, nek to nisu ideje za koje smo se onomad zalagali kad nas je Drug okupio, pa smo se dogovorili da se zovemo Nesvrstani. Al' nek si ti meni živ i zdrav.
Ovdje kod nas, pa... Nije baš nešto dobra situacija. Otkad je prošao rat, evo već dvaj's' godina, ništa se skoro nije promjenilo. Došao si tamo pri kraju rata, k'o juče da si izašao pred nas, sav svečan i miran. E, baš od tad, sve skoro isto.
Navrati nam ponekad, da se razgovaramo. Čujem neki dan, dječurlija priča o komunizmu, a meni srce ko Majčica Rusija. Možda bismo i mogli nekad da sprovedemo onaj naš davno zamišljeni plan... Ko zna... Budi mi pozdravljen i vazda dobrog zdravlja.
Srdačno tvoj,
ma znaš ti dobro koji.
Zelen Lukac · 26. okt 2016.
