Momačko veče

Labudova pesma svakog muškarca.
Trenutak, kad shvatiš da što si živeo - živeo si. Nemaš više slobodu koju si imao kao mladić, ne smeš da se okreneš za drugom ili odmeriš guzu, a da ne popiješ prekorni pogled žene. Ne možeš da odeš sa društvom, kao u stara dobra vremena, da se olešiš kao stoka i da se vratiš sa prvim zracima sunca. Nema više posećivanja mesta gde se okupljaju najzgodnije maloletnice i muvanja istih...
Život se menja iz korena. Naravno, onako kako to nijedan muškarac želi. Ona želi skup nakit, markiranu odeću i brza kola. Smeta joj što hrčeš, što noću zapišaš dasku klozetske šolje, što se nisi obrija. Ona hoće da gleda turske serije, u trenutku kad se Tijanić konačno smilovao da pusti Ligu šampiona.
Al' mora se. Naterali te matorci da se skrasiš pod pretnjom da neće više da te trpe. A s druge strane, postoji i onaj nagon za produženje loze i ostavljanja svojih gena u potomačkoj generaciji.
Zato, momačko veče, poslednji trenuci života u kom si slobodan kao ptica na grani, treba iskoristiti maksimalo, do kraja, bez ikakvog suzdržavanja i griže savesti. Sve ludosti se opraštaju i treba da uradiš sve što si želeo, a nisi imao priliku...

- Šta je sa mladoženjom? Kasni već 15 minuta. Nije se valjda predomislio?
- Nemoj, kumice, da brineš, sad će on. Znam ja svog kuma. Sigurno nije uspeo još da se sredi od sinoć.
- Imali ste dobro momačko veče, a?
- Pa bilo je solidno, ništa posebno. Znaš već, malo piva i neke igračice... Moj kum je dobar čovek, nikad ne bi uradio nešto da te povredi...
- E, kume, lakše mi je kad to čujem iz tvojih usta...