Ne mogu! Na antibiotskoj sam terapiji...

Oko tebe razulareni ljudi, polugoli i opijeni igraju, skaču i provode se kao nikad u životu. U čitavoj gužvi ti sasvim upristojeno stojiš za šankom i čvrljiš kroz cevčicu neki gustać od jagode, sa stavom ko da imaš metlu u dupetu, dakle poprilično odudaraš. Kad odjednom, dveri rajske su se otvorile i tebi, baš tebi uštirkanom prilazi devojka koju prvi put vidiš, a celi život si je sanjao kao svoj ideal. Dok naručuje duplu votku za sebe, obraća ti se glasom heruvima: Posmatram te čitavo veče. Želela bih da te malo oraspoložim. Šta češ da popiješ?
To su oni trenuci u kojima poželiš da se zemlja otvori i da proguta tvoje bedne kosti.
Ti, sa facom kao da te je kurcem opalila posred čela: Pa znaš kako. Ok sam sada. Pijem sokić. Ali, baš ti hvala... HE HE HE
Ona se približava tvom vratu i šapuće ti u uho: Ma daj macane, nemoj se šaliti molim te. Uzmi nešto da se opustiš i napravi mi društvo večeras, vanredno sam raspoložena i želim te pokraj sebe.
Suicid: Jao, ja stvarno ne mogu... Trenutno sam na antibiotskoj terapiji. Ali ako bi mi ostavila svoj broj telefona, ja bih te...
Da li je potrebno nagvaždati dalje? Em si ispo šonja, em si bakteriološki neispravan.
Ona pravi pobožnu facu, okreće ti leđa i odlazi, a bogme, ne možeš je ni kriviti zato kad si tulipan...

Dijagnoza - gluperditis