Veoma neobična situacija kada se u sred nekog tužnog događaja, najčešće sahrane, dogodi nešto mnogo smešno ili nenormalno.
Da bi sve bilo još gore i crnje, kada se tako nešto dogodi, zbog same ozbiljnosti situacije, sve bude još smešnije, pa je mnogo teže da se suzdržiš, a opet moraš, jer nije baš trenutak za smejanje.
- Ej matori šta ti je? Što si nervozan?
- Ma nervira me Đole konjina jedna poremećena, ‘ladno me je gađao iz vazdušare sa terase, malopre kada sam prolazio. Strašno.
- To strašno. Ma to nije ništa. Nisi ti bio na sahrani kod Dekijevog ćaleta pre par dana. Završilo se opelo, mi stigli do grobnog mesta i taman kada je najveća tišina njemu počinje da zvoni telefon: "Tako mi nedostajeeeeeeš, samo ruku da mi daaaaaš...:" od Harisa Džinovića. Još se budala ne javlja i ne prekida vezu, ni ne kapira da njemu zvoni. Ne znaš da li dal' da plačeš il' da se smeješ.
Odlična ljubavi, volim te tvoje anegdote ;)
A na greške sam ti ukazala u pvt-u ;)))
+
Hvala srećak, i greške ispravljene.
Pravi defke od toga jer od svake može da se napravi po neka dobra :)
Baš me zanima kakva bi bila reakcija da se pokojnik povampiri i stvarno mu pruži ruku!
hehehehe mora da ima neka pesma koja bi i tu situaciju opisala...
Pre par dana drug mi šalje poruku sa sahrane, nekom njegovom ortaku umro ćale, a jedan lik se pojaviao u majici "Pravda za Grobare". Ja čitam poruku i počinjem da se valjam po podu od smeha. Ne mogu ni da zamislim kako li je njima bilo tamo. :)))) +
Ahahahahahahahaha!
Bila sam pre dve godine na jednoj sahrani, neka baba umrla, njena mačka je tad bilo mače. I sad se svi okupili napolju i slušamo sveštenika kako peva i sve po protokolu ali se nenajavljeno i iznenada pojavilo mače i potrčalo uzdignutim repom ka svešteniku i počelo da se mazi i prede. Ja se jedva suzdrža da se ne nasmejem. Kada su je sklonili, ona opet, podigla rep pa trči opet ka svešteniku. Ja već grcam i pokušavam da ne ispustim bilo kakav zvuk. Onda su je zatvorili negde i tamo je ostala dok nismo otišli na groblje.
ahahahahahaaaha +