Nebo je granica
Zarobljen si, a živiš u iluziji. Iluzija slobode. Ograničen vremenom. Ljudi. Vezan za njih i kad bi da pobegneš. Posao. Zavisiš od rada. Sam ili u grupi – slobodan? Nisi. Slobodan da delaš? Slobodan da presuđuješ? Slobodan da biraš? Da stvaraš? Da menjaš? Slobodan? Ne. Nisi.
Bog. Sudbina. Apsurd. Ti.
Ako bi da biraš - biraš između ponuđenog.
Zar je sloboda birati između crnog i belog kada postoji i sivo, plavo, zeleno, crveno...? Zar je sloboda da presuđuješ kada sudiš po već napisanim ili ne, ponuđenim zakonima koje nisi ti stvorio već su ti nametnuti.
Slobodan da menjaš? Jedino sebe. Da. Ali i tu promenu vršiš po ponuđenim kalupima, jer jedino za njih znaš. I kada si poseban, deo si grupe - onih posebnih.
Jedino si slobodan da stvaraš - ali, opet, i tu si ipak ograničen - genima.
Da, nebo je granica.
Тоша у чизмама · 2. sep 2011.
