-E navatam ja juče sisatu Mirku. Prodam joj par fora, izdvojim iz društva, onako jebački. Tu ti mi ostanemo sami u sobi, ja počnem da je opipavam, pa je sve nešto ljubim ovlaš, taman krenem rukom za siku, a ona je skine. Ma ludilo totalno, al kad sam izvadio stojka, pa ti nećeš verovati šta je uradila...
-Brate, normalno da neću, al sad pričaj, nemoj da si stao.

- Nećeš mi verovati šta mi se juče dogodilo: krećem sa parkinga kod ’Hipodroma’ i odjednom čujem: TRAS! Au, poludeo sam u momentu! Izađem i vidim neku kokošku u ’Volvu’, maše nešto rukama, na oči nabila naočari za sunce, crne k’o što je imao Rej Čarls. Nije ni čudo što me nije videla. ’Gde gledaš, bre, kokoško? Vidi šta uradi!’ Ona spusti staklo na dugmence, proviri kroz prozor, vidim - nešto mi poznata. Pogledam, kad ono – šta misliš ko?
- Nemam pojma, nisam bio tamo!
- ’ajde pogađaj!
- Ma, otkud znam, čoveče! Šta tu ima da se pogađa?
- Ma, ’ajde pogađaj tri puta!
- Jedan, dva, tri...
- Dobro, nema veze, nikad ne bi pogodio! Znaš ko je bio?
- Ama, NE ZNAM!
- E, slušaj sad: Katarina Rebrača! A, šta kažeš?
- Ma, daj! I?!
- Da ti ne dužim priču, popili smo kafu, ispričali se; baš je super ženska!
- Znam da je super, ne treba da mi pričaš! I?
- Šta - ’i’?
- Pa, šta je bilo na kraju?
- Ništa, bilo je super. Nije htela ni da čuje da joj platim štetu, mada je kod nje samo oguljen branik. Bio sam i u servisu kod Milovana, ispeglaće mi blatobran za 100 evrića i malo prefarbati. Ionako sam hteo da prodam ovaj krš.
- Ajd’ sad mi reci: gde si stvarno udario auto?