Osećanje koje imaju današnji klinci i oni koji su bili klinci u to vreme. Misle kako je to vreme bilo baš do jaja, a u stvari su bili suviše mali i balavi da bi se sećali kako je zaista bilo jer su im se roditelji kršili da im olakšaju ta teška vremena. Ako su bili mlađi tinejdžeri krajem devedesetih blejali su u školi i njih su jurili frajeri i ribe, dok su moju generaciju jurili vojni panduri da nas šalju na Kosovo ravno.

to mogu imati samo besni momci koji nemogu više da rade što su radili,ili su iza brave.

Svi smo se naslušali priča (uglavnom od roditelja) o divnim vremenima koja se nikad vratiti neće, ali kad se setimo devedesetih, sarkazam (tipa: svi smo bili milijarderi, nafta i benzin na sve strane, po ulicama, podrumima, terasama, cigarete se kupuju na box itd.) je neminovan! Ali ima i onih koji se toga prisećaju bez sarkazma i iskreno pate jer više nemaju pun podrum brašna, ulja, šećera...