Paketić koji nas u najluđoj noći sačeka ispod jelke da se, onako krmeljivi i pospani, ujutro doteturamo do njega i obradujemo. Nema veze da li smo te godine bili dobri ili ne, Deda Mraz (u liku mame i tate by proxy) ostavlja nam nešto što smo poželeli da imamo, nešto neobično, nešto neuobičajeno, nešto za šta ne postoje uslovi da nam se često pokloni.
Najgori su oni paketi na kojima se, na prvi pogled, vidi šta je unutra. Samo pakovanje, same konture odaju šta se u paketu nalazi i jasno nam je od prvog pogleda da je to novi džemper u amorfnoj gomilici ili dečiji mikroskop umotan u šareni papir. Da ne pričamo o kutijama oblika kvadra za koje je jasno da je u njima neko sranje za koje tata i mama misle da će nas obradovati, a zapravo je nešto što svi drugi već imaju.
Najvredniji su oni paketi koje pogledamo ispitivačkim pogledom, ustanovimo da se ničim ne može pretpostaviti sadržina pa ih onda, natenane, otvaramo i unapred se sladimo iznenađenjem.

Horizontalno naginjanje ka wc šolji, u stilu dirigenta, usled neumerene količine opijata u najluđoj noći.