Običan dan u životu jednog malog prosjaka

Nino je od ranog jutra zauzeo dobro mesto, prometni ćošak gde se ljudi obično zadržavaju kada nije zima. Bio je decembar i ljudi su žurno prolazili. Hladno je, trlja ruke i stopala da bi se makar koliko-toliko zgrejao. Njegov otac sedi u kafani preko puta. Razmišlja kako je tamo toplo, razmišlja o sestrici koja prosi na semaforu od ljudi iz automobila. Voleo bi i on jednog dana da ima jedan, beo i lep, onakav kao što ga ima Hamuš, gastarbajter iz Beča..

..Jutros su ga iz kreveta izvukli šamarima. Spavao je na stomaku jer su mu ledja bila krvava i modra od očevog kaiša - sinoć nije isprosio dovoljno. Nije dobio ni koru hleba - isteran je napolje da radi, uz poruku da bude srećan jer ga nisu obogaljili i poslali u Italiju. Majka je prosila po autobuskoj stanici sa bebom koja je bolesna i možda će uskoro i umreti..

..Surov zimski dan naterao je ljude da putuju kolima i utobusima, i ko mora da hoda čini to brzo i bez zadržavanja. Uskoro će jedanaest i ocu mora odneti novac preko..Odlazi, predaje isprošeno, dobija šamar jer nije isprosio više i izlazi nazad na ulicu. Prosi..

Nakon dva sata shvata da mu je dosta uvreda od strane druge dece, hladnoće i sedenja na betonu. Batine će i onako dobiti, danas će zaraditi jako malo, biće na njega ljuti. Ustaje i trkom odlazi, bežeći od oca, sveta, života, tuge..Trči koliko ga noge nose. Zaustavlja se ispred izloga, i razrogačenih očiju gleda u najlepšu igračku koju je ikada video - beli plastični automobil, onakav kakav je samo sanjao! Ispod je psalo nešto, ali kod kuće su ga naučli samo da broji, više mu, kažu, neće trebati.
Prebira po džepovima, ulazi unutra, uzima igračku i pod prezrivim i pogledima punim podozrenja dolazi na kasu, daje pare i pita da li je dovoljno.

Prvih sat vremena samo je zurio u veliki, beli, plastični automobil, i nije znao šta da radi sa njim. Onda mu je kupio baterije, i njegova igračka je oživela - ispuštala je zvuke i oketala točkove, kao da je pravi pravcati automobil. Igrao se sa njim ostatak dana, a kada je pao mrak, odneo ga je i poklonio jednom drugom detetu koje prosi, svestan da će mu ga otac izlomiti, da nema gde da ga sakrije i da će zbog njega samo još gore stradati.

Ušao je u kuću. Majka i sestra su još ranije oterane na spavanje, a beba u kolevci je prigušeno plakala. Stao je ukopan, čekajući šaku, pesnicu, grdnje i kaiš. Zažmurio je i u sebi budan sanjao svoja velka, bela kola..Shvativši da je to u stvari bio neobično lep dan.