Obični ljudi

Не стварно, жао ми је вас обичних људи, па се ти сада запиташ: Зашто?

Ево зашто. Улазим у бус прије једно мјесец дана, и прва ствар коју одувијек радим када уђем у бус је да нађем слободно мјесто. Ништа чудно, то сви раде. Нађем мјесто, сједнем и осјетим неку тупу бол у дупету. Трзнем дупетом лијево - десно, ништа, не пролази. Заузмем књишки сједећи став и бол одлепрша у ваздух.

Није то ништа, помислих, пластичне су столице, поставе су скоро па дрвене. Ружно и брзо сам сјео и због тога ме је забољело.

Позавршававши обавезе по граду, посветио сам се шетњи ка најближој станици. Цигара, упаљач, жар. Први дим се не увлачи у себе - тако добијаш рак.
Круг од дима.
Бус.
И опет иста сцена. Иста бол, исто мјесто, све исто. Хоће то када онако ружно сједнеш.
Кућа.
Улазим у собу, сједам на фотељу. Опет. Па добро, мајка му стара, шта је ово?
Бол.
Фотеља не да је удобна него оно, али ни то не помаже. Шташ, идем на кревет, узећу лап и проблем ријешен. Забод на нету, филм. Пуна пепељара.
Хватање сна.
Буђење.

Протегао сам се у лежећем положају, смакео јорган у лијеву страну и сјео на кревет.
Бол.
Ништа, тртична кост ме боли, нема друге. Јебем ти сједишта у бусу.

Данас ћу лежати, проћи ће, не може трајати заувијек.
Лежање на леђима прошло је комотно, разноразни сајти друштво ми правише и утом дође ноћ. Заспао сам, за дивно чудо, након једва четврт сата превртања по кревету. Ех, то превртање по кревету, како је то величанствена ствар. Закључио сам то сутрадан, када сам се пробудио и када се нисам могао преврнути на десну страну, да смакнем јорган у страну и да устанем лагано, већ сам се, богами, фино напатио.

Боли, али проћи ће, не може трајати заувијек. Трпи.

Ходање је, такође, ишло све теже и теже. Тај бол у дупету - за који сам сумњао да долази из тртичне кости што се се касније испоставити као лоша претпоставка - није ми дозвољавао да се позабавим било чиме сем лежањем на леђима или на трбуху.

Дан. Гледам у плафон и, маму му јебем, заболи ме. Поставим јастучић испод дупета - ништа.
Преостаје ми једино лежање потрбушке.

Наредног јутра одгмизао сам до амбуланте. Докторица ми је рекла да свучем панталоне а са њима и гаће, и да легнем на бок. Обнажен постах са негодовањем, али и са чврстим и јасним ставом - да тако мора. Бијели мантил ми је саопштио вијест: живио сам у заблуди - није тртична кост сине, имаш чир на дупету.

Људи, не знам. Кренуло је тако наивно, тако тихо, а сада ме сатире, сада једва лежим на стомаку. Је-два!

Након седам дана кљукања антибиотика, чир се угасио, бол се повукла, и ја сам схватио да сам јебени цар - да могу да ходам! Скакутао сам попут Црвенкапице по пољима, ширио љубав, грлио вјетар - ногама, сједао сам на све могуће равне и неравне површине, на све барске столице...

Ја могу да ходам, могу да сједим... могу да... могу да лежим!!!

И ту негдје, када сам сјахао са метле, постаје ми жао обичних људи - људи који нису проходали са 22 године, јер та доза среће, та еуфорија, тај бол ког више нема... екстази.