Ne tako davno držim ja čas engleskog grupi odraslih; neki od njih imaju i po četrdeset godina, i u skladu sa tim ostavljaju utisak ozbiljnih ljudi. U jednom trenutku dođe red na jednog od njih da pročita pismo jedne tinejdžerke. I tako on krene: „My name is Becky and I’m nineteen years old...“, što je u mojoj glavi odmah stvorilo sliku dotičnog učenika u telu tinejdžerke. Spustim pogled i zatvorim oči, pokušavajući da odagnam sliku, ali ona biva sve jasnija. Počnem da se preznojavam – smeh bi da izađe, ali ja ne smem da dozvolim da se to desi. Već počinjem da se grčim, mrštim, lice mi se krivi u hiljadu grimasa... Pomislim: „Ako te vide, pomisliće da ti se sere. Pokrij oči!“ Ja poslušam sebe, pokrijem oči rukom, šatro pratim tekst, ali mi se vide usta, koja se kratkim pokretima razvlače u smeh i vraćaju u normalu. Pokrijem usta drugom rukom, al’ ne lezi vraže – unervozim se k’o davljenik, počnem kao da se češem po glavi, noge mi cupkaju, od silnog zadržavanja vazduha već počinjem da pravim onaj zvuk kroz nos i već mi postaje jasno da sa smejanjem nema borbe. U poslednjem trenutku bacim nemoćan pogled na grupu, kad tamo - svi pokrili što oči, što usta, tresu se i tiho plaču. I kad se pogledasmo – smehovi nam se oslobodiše svih prepreka, udariše u zidove i izleteše kroz ključaonicu i prozore. E, to se zove sloboda!

Sva sreća, te se ovaj varvarski čin više ne primenjuje, jer ljudi danas svoje nesuglasice rešavaju konverzacijom.