Žar u lopatici, koji trčeći prenosiš iz " Smederevca" u kujni, do kaljeve peći u sobi kad se zagasi vatra.

Дошли смо од сабајле, веома рано, на обалу реке. Било нас је неколицина само, отприлике колико и њих који су представљали Сан Марино на Играма без граница ономад. Пробрана екипа, прекаљена, набуџена искуством који се само у земљи сељака на Балкану може стећи...

Припреме су кренуле, барем за већину нас, три недеље пре овог дана када смо се ту, на обали реке (ах, те реке која зна све тајне младости наше) скупили као наши родитељи пре нас и њихови родитељи ономад што су део НОБ-а били... Да, све се то припремало дуго, темељно и надасве озбиљно: није смело бити било чега што би спектакл и потпуно уживање пореметило. Неки су, као Станко Детаљко, чак два месеца унапред све припремали, мада је Тома Параноја (поуздано се зна иако он пориче) пре три месеца купио толико пилетине да је морао и додатни замрзивач да пазари.

Свакако смо били ту, на обали реке, као најгори секташки пецароши, само што ми ни не пецамо, нити то умемо (али лажемо исто као и они), али волимо да на ватру бацимо месиште, да га кадимо пивом између два јуначка гутљаја од којих се ни Мија Калифа не би застидела, но хомо.

А та ватра, она је само почетак свега, свег весеља. Тај пламен, ох тај пламен који игра, који мами, који тражи да око њега поставимо камене стубове са четири стране и на њих решетку... Тај пламен који као језик облизује месиште које пушта сокове који га пак терају да још више палаца око њега... Та арија (Ђовани) месишта које цвркуће најлепше сонате док дим магли поглед узбуђених посматрача који, као у оном клипу о Кити у Била само што не прогове: „Секо, је л'могу прво ја?”

Тај пламен нас излуђује, његов дим нас излуђује јер иде руку под руку са мирисом који нам чула мами. Ах, тај мирис је чиста рикавела, бајо! Али, пламен тај игра само око крменадле, и око тих ражњића... И нова се пива отварају, уместо првог цуга се свима који нису ту земља залива, док други се већ низ грло слива.

Тај пламен своју игру игра и јебем те, Стево, што ниси понео хлеб и кога брига што Ђовак упозорава на глутен, мајмунчино дебела! Види колико ти је шкембе, чварку један неистопљени - има да и тебе бацимо на ватру, јебем те уста мртва!

ОИ!