Oslobodioci naših gradova

Pešaci koji se kreću kolovozom ne jebavajući slobodan trotoar. Obično su u grupi, raspoređeni tako da zauzimaju prostor maksimalno i kreću se brzinom puža šlogiranog u jednu stranu tela. Kao da su najzaslužniji građani i kao takvima im je sve dozvoljeno. Često nose kapuljače sa onim čupavim kineskim fol krznom pa vas ne vide čak i kad bi hteli. Mahom mlađe generacije, ali nije pravilo.
Pomoći nema. Možete probati i da razumno porazgovarate sa njima i skrenuti im pažnju, možete se i svađati i psovati, čak i pretiti, ali nema efekta. Dosta njih čak i završi pod točkovima, ali uporna je to i žilava sorta. Ne odustaju.
Postoji metoda koja pruža neku satisfakciju. Ukoliko im prilazite s leđa, maksimalno usporiti i prikrasti im se neopaženo što je više moguće. Na najmanjoj mogućoj udaljenosti (idealno bi bilo 1m) po potrebi zaustaviti, a zatim, držeći kvačilo pritisnuto do kraja, naglo nagaziti istovremeno gas i pritisnuti sirenu. Zvuk zverskog urlanja motora i sirene u neposrednoj blizini će im sigurno privući pažnju, nesvesni da auto u stvari stoji. Iznenadićete se spoznajom koliko ima talenata za sprint, skok u vis/dalj i druge discipline ili koliko njih ume da pravi face k'o Džim Keri i Mister Bin istovremeno. A vozaču samo ostaje da se zadovoljno kezi.