Penzionerska maska

Najvažnije sredstvo u borbi protiv pošasti i sticanju kolektivnog imuniteta. Možemo se mrštiti na njega koliko hoćemo, ali osamdesetogodišnji čiča sa četvrtastim parčetom tkanine navučenim do očiju predstavlja vrlo važnu, čak presudnu kariku u ljudskoj evoluciji i koraku bliže ka stvaranju superčoveka, koji bi bio snažan i otporan na svaki virus i bakteriju koji bi se mogli pojaviti. Biološki virusi i otrovi? Radijacija?! Sitnica! Ovaj vredni mrav, u nasumičnom lutanju kroz lavirint bulevara i ulica, obavlja nezahvalni posao prirodne selekcije odvajajući žito od kukolja i ubijajući ljudski škart - slabe i neotporne. Glavni punktovi za dopunu su mu dom zdravlja, ap'teka i pijaca, a neretko ordinira i po keju i u parkovima (ako je napolju zima, polje delovanja prebacuje na markete i tržne centre).

Penzionerska maska, prva linija odbrane čovečanstva, minijaturni je univerzum u kom, u manjoj ili većoj slozi, obitavaju mikroorganizmi poznatih i nepoznatih karakteristika i porekla. Jer penzioner je jedino biće sa dozvolom da masku za jednokratnu upotrebu nosi duži vremenski period, dok ova ne poprimi sivo - zelenkastu boju i potpuno se stopi sa kožom (laž je da je bacaju nakon mesec dana korišćenja, u 94% slučajeva upotrebljava se i nakon tog roka). Ako deda ima tri zuba koje ne održava - dobro je, ako nema ni jednog - još bolje, jer na taj način sredstva dezinfekcije ne narušavaju svekolike mutacije i prirodan proces nastanka flore i faune. Masku je dakle neophodno nositi što duže vremena i odlagati je na vrat tek u slučaju preke nužde, da bi se liznuo prst zarad okretanja novinske stranice ili pojeo tanjir pasulja sa kolenicom. Ako malo safta kane na površinu - dobro je, jer sve je dobrodošlo. Bolesni krajnici i isparenja od panklava i vinjaka takodje potpomažu proces vrenja, a, u slučaju da je letnji mesec i rukavi su ostali kod kuće, u istu se, sasvim slobodno, može izduvati i nos.

Stojim malopre na pijaci, u jednom od onih vijugavih redova za koje nikada ne znaš kuda vode, pa umesto celera i šargarepe, na kraju, možeš nabasati na sardinu i toalet papir. Iza mene stoji visoki, mršavi starac sa izrazom bolesnog, isluženog konja i kašlje mi u potiljak. Natopljena maska sa dve žute i jednom crvenkastom flekom počiva uredno zategnuta; tik ispod nosa, dve korone drže jednu jadnu ebolu dok je sida leši bejzbol palicom. U uglu, u fotelji, sedi kolera što pomalo liči na Milorada Vučelića, puši tompus i pita, rezignirano - gde je moja kamata Ebi? Dao si mi svoju reč... - Oprostite patron Koki, zlikovci mi pozatvarali sve kladionice...Ali Koki je gluv za izgovore i slep za tudju patnju; skreće pogled ka meni i pita - jeste li vas dvoje zajedno? Reko - jok, ja došao da pazarim neke špargle i kelerabu ako se nije razgrabilo, izvinte me što smetam...Okrećem se i gledam svoja posla, iza mene, čiča, u maniru Dart Vejdera, ispušta hrapave oblake pare i boji vazduh zelenkastom patinom Černobila. Slutim kako bi svakog trenutka mogao izvući neonski mač negde ispod kaputa i probosti me kroz ledja. Nesrećnom Ebiju, dželati seku mali prst na levom pipku u znak upozorenja. Dere se i zapomaže. Šta ja tu mogu...