Političar

Možda vam gordo zvuči, ali meni je gordost jedna od najmanjih stvari koja mi smeta u njima.
Miloje, siroče od devetn'es leta, imao je ovna, ovcu i dva jagnjeta. Kao i svakog jutra, dok se zora još crvenila nad Suvarcem, izveo ih je na pašu gore u Suvarac ni u čijim livadama, jer svoje nije imao...
Sišao je na podnu nazad u selo, sav krvav bez stoke. -Vuci su ih pojeli, rekao je. Narod se sažali, pozlati mu i ovna i ovcu i dva jagnjeta. Skupi Miloje na njihovoj žalosti za sedam mladih jagnjića. Proleće dočeka sa punim torom. -To je domaćin, pričalo je celo selo. Bila je šačica, sada se već mož' reći opozicije, koja nije verovala u njegovu priču, jer niko nije video tragove poklane stoke. Pričali su oni da ih je Turcima prodao.
Zarati se sledećeg proleća, diže se raja, a Miloje već obor knez, sa dva'es' još i siroče. Velika većina ljudi u selu ga je neizmerno poštovala, što iz sažaljenja, što iz sposobnosti da ni iz čega napravi nešto. Turci, o kojima je sa penom u ustima, pričao pred mehanom nisu ga dirali kad su došli i poklali sve vidjenije ljude u selu.
Pokupi od seljana najboljih momaka, stoke i žita i odmetnu se u hajdučiju. Momci se od tada nikad nisu vratili kućama...
Prošlo je sedam godina od bune i jedan momak iz sela kakvim poslom završi u Stambol. Kleo se da je video Mustaf-agu, istog Miloja, tamo.
Sad da l' je Miloje prodao stoku Turcima i da l' je kao, jebeni, Majkl Majers ubio oca i majku još kao dete?! To niko u selu nije sa sigornošću znao, a svi posumnjaše. Ali svi su znali da je bio dobar ono, što će kasnije zvati političarem... A gordosti mu je uvek manjkalo.