To nije nešto za šta ima mesta u Srbiji.
Bilo da je dete, ili odrasla osoba, SRBIJA je država gde za takve NEMA mesta:
-disleksičar : u školi retko ko zna šta je to, a kad im objasnite-prave se ludi
-slabovida osoba : čik da izađe u grad, pređe ulicu (nemoguća misija izvan užeg centra Beograd)ne može dalje od 200m od svoje kuće!!
-osoba koja koristi invalidska kolica : takvih ima samo oko dobro uređenih shopping molova, ali ih nećete videti nigde dalje (nemaju prilaz)
Primer je neophodan.
Zamislite da ne možete da stanete na svoje noge i želite da studirate, idete na posao ili Vam je nestalo mleka pa želite da to na brzinu kupite u najbližoj radnji !!!Zamislite da ste savladali čitanje i pisanje, ali ipak ne možete da to radite brzo kao ostali (disgrafija+disleksija)... profesor diktira....
To je potreba koju je veoma teško zadovoljiti u našoj državi.
Naime, država je neosteljiva (čitaj slepa, gluva i nema) na sve što je "posebno".
Reaguje samo na opšte potrebe, a i to je diskutabilno...
Posebna potreba se može zadovoljiti uz napor društva, institucije koju je država za to namenila i brige porodice.
Dakle, pošto je ovo Srbija, za zadovoljenje posebnih potreba pojedinca je zadužena porodica. Dokle ? Dok ima para.
Danas u Srbiji ima mnogo udruženja koja žele da se bave "posebnim potrebama". Imamo priliku da čujemo za njih na Dan osoba sa potrebnim potrebama (ili tako nekako).
Ili, setimo se da postoje takve osobe kada u Srbiju donesu neku medalju...(sa Olimpijade)
