To je potreba koju je veoma teško zadovoljiti u našoj državi.
Naime, država je neosteljiva (čitaj slepa, gluva i nema) na sve što je "posebno".
Reaguje samo na opšte potrebe, a i to je diskutabilno...
Posebna potreba se može zadovoljiti uz napor društva, institucije koju je država za to namenila i brige porodice.
Dakle, pošto je ovo Srbija, za zadovoljenje posebnih potreba pojedinca je zadužena porodica. Dokle ? Dok ima para.
Danas u Srbiji ima mnogo udruženja koja žele da se bave "posebnim potrebama". Imamo priliku da čujemo za njih na Dan osoba sa potrebnim potrebama (ili tako nekako).
Ili, setimo se da postoje takve osobe kada u Srbiju donesu neku medalju...(sa Olimpijade)
Da, moj mlađi sin ima disleksiju i disgrafiju. Bila sam skoro u "njegovoj" školi i zapanjena sam bezobzirnošću nastavnika.
Polako, tokom godina, postala sam osetljiva na neosetljivost ostalih...
Heller, ne mogu, a da ti ne pojasnim.
Disleksija znači poremećaj čitanja ; disgrafija, pisanja.
Elem, dete ovlada čitanjem i pisanjem i smatra se pismenim. Međutim, to čitanje ide tako sporo i sa sricanjem da na taj način ne može ništa da nauči iz knjiga.
Razlika u procesu razmišljanja : nas dve mislimo verbalno,;disleksičar misli u slikama. Jedna reč = jedna slika. Niz slika = jedna rečenica. Reči kao što su kao, možda, svakako, neverovatno, još, uvek itd. nemaju u njegovoj glavi odgovarajuću sliku. Misani proces se tu stopira...da ne gnjavim.
Osim toga slova u jednoj rečenici/redu često iskaču sa svoje pozicije i kliznu u reč/red ispod ili iznad...tj. nastupa haos.
Disleksičar misli i do 400 x brže od ostalih.. (ali u slikama).
To stanje se može prevazići, ali uz tešku lomljavu detetove ličnosti.
To stanje se ne mora prevazilaziti, ali tada je potrebno razumevanje škole (usmeno ispitivanje, samo jedan strani jezik...)i toga N E M A...
Je li neko iz tvoje blize okoline...?
Plus, svakako si u pravu.