Još jedan u nizu izumrlih, arhaičnih zanata... Nekad je posterdžija, uz kujundžiju, kazandžiju, burekdžiju i tabadžiju, bio najugledniji čovek u selu. Skidala mu se kapa kad prošeta korzom do kafane, gde je uz klaker i po koju ljutu, kartajući šaha sa ostalom gospodom zanatlijama, smišljao dobar poster i naravno, dobre fore.
Danas su druga vremena, ljudima posteri odavno ne trebaju, pa su tako u istoriju otišle i posterdžije. Ostade o njima samo legenda, da se nekad dobar posterdžija plaćao u suvom zlatu, a da su poštovanje dobijali- gratis...
- Ko je onaj starac što se poštapa? Vidi mu kaputa, sve ga moljci izbušili, k'o da ga sa Bata Trlaje skinuo, ha, ha, ha...
- Eh... To ti je Vrtlar... Ne znaš ti, sinko moj, kakav je to posterdžija bio. Nekad mu se žene same skidale... Sad ga ni kurve neće...
Vrtlar jes furao kvantitet ali opet, i dan danas viđam njegove postere pe društvenim mrežama. +
Čika-Bolja. Dečak koji je imao perspektivu, ali nije bio dovoljno jak da se izbori sa pošalicom "čika bulja". Ko zna, da nije bilo tog nesrećnog nadimka, možda bi danas bio uspešan kao što je jedan nekadašnji Kiss Armi
Vrtlar je pojam principijalnosti u spemovanju, čovek je sipao govna bez prestanka godinama... Čika Ljuba je bio i ostao samo jedna obična seljačka čika bulja za šutiranje martinkom
Hahaha +