Opis nečijeg neznanja stranog jezika, kad više objašnjava rukama nego ushićena gluvonema osoba.
„vojnička priča“
Iako se isti dogadjaj opisuje, neverovatno je koliko se deskripcija razlikuje i kako se pažnja posvećuje različitim stvarima. Naravno, reakcije i zainteresovanost ženskih sagovornika su sušta suprotnost u odnosu na muške.
žensko društvo:
-Jao, da vam pričam, Marko i ja smo sinoć napokon izašli zajedno. Bilo je prelepo. Prvo smo išli u bioskop i gledali smo fenomenalnu romantičnu komediju, znate onu sa Adamom Sendlerom i Kejti Holms rasplakala sam se 2 puta u toku filma. Onda me je vodio na piće i palačinke. Bio je pravi dzentlmen, sve je on platio. Posle smo otišli do keja da se prošetamo, sedeli smo na klupici pored reke i pričali kad me je on odjednom poljubio a ja sam prihvatila i tako zagrljeni smo se ljubili sve vreme okupani mesečevim zracima. Znate kako se samo lepo ljubi, ima tako meke usne i nestašan jezik, vreme je prosto proletelo. Onda smo otisli do njegovog auta i provozali se malo po gradu, kako je sladak dok vozi, hihihi. Dovezao me je do kuće i opet smo se ljubili i malo dodirivali, stvarno je pazljiv, mazio me je kao da mazi neku macu. Zaista nestvarno veče.
-(sve ostale u glas) Ooooo, srckooo. Blago tebi, napokon si našla svog princa, hihihi... Pričaj nam još, ne izostavljaj ništa...
Muško drustvo:
-Brate, izvedem ja onu malu... Jasnu/Jovanu sinoc, slabo pamtim imena. Brate i bioskop i piće i palačinke, i to cepa cura i slanu i slatku, mislim se "a dijeta, alo b'e!?". Sve pare sam puko, kurac kladiona za vikend. Gledali smo neko govno sa Ben Stilerom i onom sto ima profi sise, prespavao sam pola filma. Posle smo se majali pored reke i tu napokon neka akcija, žvalavili smo se pola sata, krknuo sam joj jezičinu do grla. Onda malo u kola, ovono, pa vatanje malo, sve u svemu ništa posebno.
-(svi drugari u glas) E pizdo, opet nisi karao. Kolko si para dao mogo si dve vrsne pionirke sa železničke da cepas celo vece. Ej, počinje tekma...
Misao koja ti se mota po glavi kad slušaš kokodakanje.
... odsecite je.
Žalosna hronika o mladiću od 25 - 30 godina koji je čitav svoj život podredio treninzima i makrobiotici, ustajao u cik zore i, nakon meditacije i solarne joge istrčavao deonicu od 10 kilometara gore - dole po planini gde je čitav vek proživeo, (na voću povrću pirinču kozijem mleku i zdravom vazduhu potoci čisti ko suza zavatiš rukom i piješ) i to samo da se zagreje - jer bio je vrhunski sportista i bavio se gimnastikom, plivanjem na 400 metara prsnim stilom i kik boksom, redovno sparingovao sa lokalnim medvedom a jednom se oprobao i u desetoboju, pokazavši zavidne rezultate. Trebao na olimpijadu sad da ide kad ti kažem. Ko od brega odvaljen, nikad popio, nikad cigaru zapalio - razboleo se nešto odjednom i, živote varalice, za pet dana umro.
Kec u rukavu struke, argument, obično poslednji, kojim se naglo i neopozivo okončava svaki dalji nagoveštaj rasprave, i jednom za svagda obesmišljava bilo kakvo osporavanje stavova i odluka iste. Struka takodje podvlači da je mladić bio kršten (što će mu tamo gore svakako biti od koristi), ali ne i redovno pelcovan. Ljudi koji se pak drznu da i dalje gaje bilo kakvu sumnju bivaju stigmatizovani kao ravnozemljaši, antivakcinaši i dejanlučići.
Momak, doduše, nije vodio baš do te mere zdrav život (jbg, živ stvor, voleo da dune prskanu šiptarku s vremena na vreme, a bije ga glas i da je ipak pržio paklo i po socijalnog tumora sa filterom dnevno), ali 25 je cvet mladosti i ulaziti u takve diskusije je apsolutno bezukusno i nedopustivo - jednostavno peri ruke da ne bude kurac na sir, ostanikodkućehešteg i zdravo...E sad postoji tu i jedan drugi čovek kog je takodje upucao kanter strajk kiborg sa korisničkim imenom "kovid - 19" - frajer koji je svojevremeno preplivao Amazon u komadu (izjele ga doduše pirane ali se nekako odupro gamadi), i dobio na keca džambasa Vojteka (koji je obarao bikove uhvativši ih jednostavno za rogove!) na šabačkom vašaru, čemu su prisustvovale hiljade svedoka - bio jak u pičku materinu, al stradao u četres devetoj, od već pomenutog kiborga. E sad tih 49 ga je malo bacilo u zasenak ali svejedno ume da posluži kao argument u žučnim raspravama.
EDIT : Potpuno sam zaboravio da odam omaž heroju niškog zdravstva kom je nesrećni mladić izdahnuo bukvalno na rukama, a koji je, zahvaljujući nedovoljnom interesovanju zle hunte koja gospodari čelom države, ostao nepravedno zapostavljen. Govori se da je medicinski ratnik, inače veteran, ispustio jedno glasno NEEEEEE u pravcu plafona, koje je slomilo nekoliko prozorskih krila i jednu keramičku vazu na crvene tufne, i oštetio slušni aparat baba Djudje u sobi broj 103. Postoji pak priča da je grupa gradjana, u utorak četrnaestog aprila, nešto jače i duže tapšala sa terasa baš u njegovu čast, ali ta tvrdnja je, nažalost, teško dokaziva.
pravi pravcati dokaz o tome kako izopačene priče koje nam roditelji pričaju kada smo djeca mogu biti
djeca odlaze sa strancem u nepoznato
djeca uzimaju nepoznate tablete od stranca
Ceca: "Nisam kriva majke mi,evo i oca mi moga i dece mi moje, ma mog mi naroda i publike cije sam ikona i krsne slave i marakane i usća i vile na dedinju i Mire Skoric i svega na svetu mi ... Moja estradna Srbija će ustati na noge i pokoriće vas sve i naterati da me oslobodite krivice jer sam nevinaaaaaaa!
Sudija: " E Ceki a da ti nama platis milionce ipo i mi tebe ostavimo na miru a ti prestaneš da njaške i ne ides u zatvor vec sa sestrom lepo na Kipar pa uzivaj"
Ceca: " Moze karticom ili samo keš !?"
SRPSKA IKONA!
Ne znam zašto, al' od malena me srce zapeče kad vidim nekog malog koji se sam gega u daljini, jede burek, a možda čak i dva (stereotip, sram te bilo) i gleda dole. A PODBRADAK SE OCRTAVA, EJ. Podbradak pojeo vrat kao lavina jedna. Vidiš jedan, drugi, treći....sedmi, osmi sloj pa prestaneš brojati.
Stegne me u grudima - ona kugla vatre, suza u oku, pa mentalitet spasonosnog kvazimoda proradi. Ja ću to sad da sredim, baš ja.
Imam onu naviku da uvek priđem, ja psiholog autsajder, u potrazi za žrtvom da joj ispiram mozak znanjem iz druge godine, psihologije naravno. I mali debeli - moj novi prijatelj može da bude i najbolji. Mali debeli nije druželjubiv, ja zaključujem - diraju ga, tajo ga tuče kaišem kaže JESAM REKO TRI SARME NE PET JESAM REKO JESAM LI AAA. Ništa on meni to ne govori jer me ignoriše ALI JA ZNAM. OSEĆAM. I ja ću da pomognem.
Međutim, mali debeli uvek nastavlja svojim putem bureka i neviđene netrepeljivosti prema meni, a ja serem. Serem i previše što će malog debelog navesti na zlo.
Kažem ja pred ljudima malom debelom: Znaš da je lepota u oku posmatrača? Jedan kilogram više ili manje ništa ne znači i nikad neće. Nikad nemoj razmišljati šta leži na tvojoj površini već u unutrašnjosti tebe! Pored tahikardije, u tvom srcu se nalazi dobrota, iskrenost, sjaj divnog čoveka. Čuvaj to, mali debeli. Čuvaj. I nemoj ti ništa meni da se brineš ja ću da razgovaram sa profesorom fizičkog ionako mislim da se fizičko ne treba ocenjivati, mislim, stvarno.... Pa ne može svako isto da uradi, JEL DA?
Mali debeli nešto promrmlja, podiže glavu i vide ljude oko sebe.
(Da mi je neko ovo rekao, ja bih rekla nemojte da ocrnite malog debelog to su dobri ljudi. )
Zatim, sevaju oči malog debelog i viđa se osmeh koji jedino povezujem sa sitošću. Okrene se mali debeli i izusti: ALO, kravo debela! Mnogo si pametna sa tih 300kg. Bolje što pričaš nešto da pojedeš,a!
E moj mali debeli, a mogli smo se družiti.
I tako, ne verovati malim debelim - prgava bića.
Živeo je skromno u svojoj kući u centru sela, u podnožju jedne planine.
Imao je nesrećno detinjstvo. Majku je izgubio kada mu je bilo samo tri godine. Sestra i polubrat su mu bili sve na svetu. Kada je završio osnovnu školu, odlučio je da nauči neki zanat. Vrednim radom i trudom postao je šnajder. Godinama se usavršavao, da bi postao zaista uspešan i cenjen u svom poslu.
Oženio se i dobio dve divne ćerke koje su mu podarile četvoro unučadi. Napravio je kuću u obližnjem velikom gradu i obezbedio dom svojoj deci. Neko vreme je živeo u gradu, ali se kasnije ipak vratio na selo, jer mu je tamo uvek bilo bolje i lepše za život. Celo selo ga je volelo i uvek je izbegavao konflikte. Svi su voleli da svrate kod njega u radionicu. Radio je svakog dana, osim nedeljom i praznicima.
Bio je druželjubiv, uživao je u društvu svojih prijatelja. Porodica mu je uvek bila na prvom mestu. Svoje ćerke, a kasnije i unučiće je naučio da pre svega budu dobri i pošteni, da porodica bude složna, naučio ih je skromnošću i da je život lep, da ga treba proživeti najbolje što umemo. Bio je ponosan pre svega na unuku i tri unuka. Voleo je i životinje. Po dvorištu se uvek šetala neka mačka koju je on krišom hranio, jer ih baka nije volela i uvek bi ih terala iz dvorišta. Svakog dana su dolazile u isto vreme i čekale starca da ih nahrani. Napravio im je i sklonište od kiše i lošeg vremena.
Svi su se iznenadili kada je osvanuo jedan prolećni dan, a starca nije bilo u njegovoj radionici. Zabrinuta komšinica je otrčala kod njega u kuću, međutim, njega tamo nije bilo. Njegova supruga je ostala sama i uplakana. Predhodne noći mu je pozlilo i hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu. Niko nije ni slutio šta će se dogoditi. Ostao je to veče u bolnici, a ujutru se, kako doktori tvrde, bolje osećao. Doručkovao je, legao da se odmori i nije se probudio.
Na dan njegove smrti u selu je vladala tišina kakvu dugo nisu zapamtili. Suze su lile sa lica i niko ih nije krio. Muk koji je dugo trajao. Na dan njegove sahrane i nebo se rastužilo. Kiša je neprekidno padala. Nije bilo hladno, ali kiša je dugo trajala. Dok se selo skupljalo na groblju, jedan pas se ušunjao u dvorište starčeve kuće u kojoj nije bilo nikoga. Ostao je tu sve dok ga supruga pokojnog deke nije primetila. Ležao je ispred dekine radionice. Kao da je i on osetio prazninu i bol, i kao da je znao da je sada tu potreban. Iako baka nije volela pse, on je uspeo da se izbori za svoje mesto i ostao je tu. Ubrzo je i on dobio svoju kućicu, baš kao što je i deka pravio mačkama. Međutim, baka nikako nije mogla da se navikne na njega i uporno ga je terala, ali bezuspešno. Pas je postao član porodice. Unučići koji su dolazili kod bake u posetu su se brinuli o njemu. Bila je to draga kuca jer se pojavila niodkuda i to baš na dan dekine sahrane. Niko nije imao srca da ga otera.
I dalje je tu, u dvorištu stare, trošne kuće. Pas i baka grade jedno lepo prijateljstvo, baš kao što bi to činio i pokojni starac.
Poslednje čedo i čudo moderne tehnologije. Bez obzira što se tehnologija menja iz dana u dan, i što je ono od juče danas već zastarelo, ova stvar će se držati vrha malo duže. Toga nema kad se kupi kod nas, imaš sreće ako ti pokloni tetka iz Amerike ili iz Nemačke možda. Al' opet, ne dolazi do punog potencijala, jer još uvek ne znaš ni daljinac da koristiš kako treba.
- Daj mi upaljač, crkao mi Kriket, ne mogu da upalim cigaru nikako.
- Nemam, znaš da ne pušim.
- Pa malo pre si držao u ruci upaljen!
- Aaaa, pa to ti je aplikacija na Ajfonu, kao simulacija upaljača, vidiš.
- Ma dobro, daj ga da upalim cigaru.
- E, jeb'o te tata tupavog, ne može cigare da pali, al' može bajke da priča. Hoćeš da ti ispriča "Mačka u čizmama"?
Priča bez kraja,(ustvari i bez početka jer se sve svodi na jedno pitanje)čiji je cilj da izritiramo sagovornika.Još ako je on radoznao uspeh je zagarantovan,jer suština i jeste u tome da ga što više iscimamo da bi se smorio kada čuje kraj.
-Ortak hoćeš da ti pričam priču o crvenom vrapcu?
-Hajde tu još nisam čuo.
-Da li si stvarno siguran da želiš da je čuješ?
-Pa hajde pričaj više.
-Pazi pitaću te još jednom,da li to zaista želiš?
-Ajde bre jebi nekog drugog,pričaj više.
-Znači hoćeš da čuješ priću o crvenom vrapcu?
-Da,ajde samo pričaj više u pm.
-Pa slušaj dobro načulji uši.
-Ajde
-Crven bio i odletio.hahhaahhaahh
-Mene si našao da zajebavaš.
:bum tras,aperkat,kroše:
---------------------------------------------------------------------------------------------------
-Kolega znaš kako sam smutio juče jednu plavušicu,vrh pička.
- Da,znam pričaš mi po stoti put,i znam da ti je dala na prvom sastanku ono sve kao u nekom filmu.Dosadan si više kao priča o crvenom vrapcu.
