Desi se sama od sebe, spontano i prećutno, uglavnom posle trideset godina braka.
Jeli Branko jel' još uvek ti i Ljubica radite ono?
Ma kakvi bre, amnestirali smo mi jedno drugo još pre par godina. Sad živimo k'o brat i sestra i mnogo nam je lepo. Više se čak i ne svađamo. Prosto nemamo oko čega.
Devojka koje ne želi da ima seksualne odnose pre braka. Neneizam obično nastaje kao proizvod višegodišnjeg učenja od tetki ili strina ili bilo koje ženske osobe imalo ljubomorne na još-ne-formiranu-neneistkinju. Lek za ovakvo stanje postoji, čak i kad su formirane neneistkinje u pitanju. Međutim, izlečena neneistkinja postaje apsolutna dadaistkinja ( 'oćna ) .
M: - Brate, šta misliš o koleginici sa Statistike, prvi red, jedina da valja k***u?
B: - Hmm, već sam je pitao.. kao i Branko, kao i Peđa... ono, trudili smo se, svaki na drugačiji način. Neneistkinja.
M: - ????
B: - Svima je rekla ,,Ne, ne i ne.''
Jako lepa reč. Čak ni kratka, već mala. Zvučna, zvonka. Često biva zaglavljena u množini i u brzom izgovoru. "Izbaci piune prvo, pa konje za njima". "Jesi li donela piune? Fali jedan plavi. I kockica". Osudjen na pluraliu tantum u praksi. Zovu ih pionima katkad, pešacima, vojnicima... Žrtvuju ih zarad bolje pozicije lovca, koriste ih da preskaču ili jedu jedni druge, šalju ih u 'apsanu na tri kruga, a oni onako, mirni, plastični, drveni i metalni, prolaze im kroz prste kupeći otiske. Godinama se habaju, nadžive i igru za koju postoje, pa ih koriste i uparuju sa novim piunima nekih novih igara. Ima ih po fiokama, pod krevetima, u ormarima i po stolovima: naviru. Niko se više ne seća odakle je koji, to su jednostavno piuni. Njihova uloga je da svojom brojnošću manifestuju nadmoć igrača na bojnom polju od hartije ili drveta. I taj kvantitet im je jedini kvalitet.
A približivši se jednom od tih, bez namere da ga ćuškaš u taktu kockice, zagledavši se u kabasti oglavak bez lica, naići ćeš na jedinstvenost u rasporedu ožiljaka, na priču iza svakog od njih, na tragove kitnjaste lepote od pre hiljadu pogibija. Biće to piun. Jedan jedini takav. I dalje male moći, sporog koraka, u potrazi za vodjenjem, zavodjenjem... Ali napokon svoj. Napokon piun, ostavljen na miru.
Fraza iz kviza "Slagalica". Najčešće konačno rešenje u asocijacijama (iz ugla takmičara).
-I, Milisave, šta mislite da je konačno rešenje?
-Hmmmm, kooonačno rešenjeee..........dalje
-Probajte Vi, Branko. Imate otvorene kolone tišljeraj, potkošulja, šatorsko krilo i bogomoljka.
-Pa, ja mislim da je konačno.........dalje
-Milisave?
-AMAN, DALJE, ŽENSKA GLAVO!
Ime jednog jako ambicioznog čovjeka i čovjeka širokih shvatanja...
-Koji su ti omiljeni pisci?
-Pa, Ivo Andrić, Branko Ćopić, Desanka Maksimović I mnogi drugi...
___________________________________________________________________________
-Najbolji sportista ti je?
-Messi, Ivica Kostelić, Nemanja Vidić I mnogi drugi...
___________________________________________________________________________
-Omiljeni pjevač?
-Željko Joksimović, James Blunt I mnogi drugi...
Spržen, napušen, naduvan k'o šlauf.
- A ti si? Što ne zvoniš?
- Pa zvonio sam pet puta.
- Jebiga, pojačana mi roletna pa nisam čuo.
- ??? Je l' idemo?
- G- de?
- Rek'o si da ćeš da me voziš do Grocke danas jebote!
- A brrate, zaboravio sam, izviniii. Pržim ksne celo prepodne, tostiran sam k'o Marli. Aj sutra ćemo!
- Si normalan jebote, moram danas, šta da radim?
- Ae udji, ima Aca Kockica na trećem, da viš šo je smešan.
U moru ministarstava koja i tako ne rade svoj posao, ovo se izdvaja kao ubedljivo najgore organizovano. Na stranu to što je spojeno sa ministarstvom za omladinu, i što se više fokusira na doniranje najnovijih modela lego kockica privatnim (?!) vrticima, nego sportu, koji je do skoro bio jedna od retkih stvari koja je funkcionisala u ovoj zaebanciji od zemlje. Pravi problem je sto ga vode: Ministarka Snežana Samardžić-Marković, koja je zavrsila knjizevnost i radila u srpskoj ambasadi u Norveskoj, i koja u životu nije potrčala, niti je digla nešto teže od kašike. Zatim, načelnik odeljenja za sport, Dragan Atanasov, ulični siledžija koji je jednom zalutao na trening džudo ekipe, i ostao jer mu se svidelo da može da bacaka ljude oko sebe, i još da navijaju za njega. Tu je jos i mnogo sekretara, direktora, načelnika koji ni fizičko u školi nisu radili, a kamo li se bavili nekim sportom. Sve dok ovakvi ljudi odlučuju o sportu u Srbiji, biće sve manje terena za baset iza zgrada, jer pobogu, moraju da se grade teniski tereni, biće sve manje betonskih terena za fudbal, jer ponosne babe moraju da skidaju kilograme trčeći po novoizgradjenim trim stazama. I onda nije ni čudo što deca ne izlaze napolje da se istrče i vide koji sport im leži i gde mogu da uspeju, nego sede za kompjuterom i kolju čudovišta. I biće sve manje medalja, trofeja i ponosa zbog sporta.
Neizgovorene riječi.
Vrte se po glavi.
Roje kao pčele.
Milion puta slažu u priču.
Spuste se u grlo, ali poput knedle, zapnu i ne idu dalje.
A vrijeme prolazi i prolazi.
Život ide dalje i slaže nove momente.
Bit će prilike.
A onda ne bude.
- jaooo jel ono Branko....majko mila, pa kako je taj čovjek smršavio....prepolovio se načisto.....što mu je??
- ima ugrušak.....
- kakav ugrušak jebote??
- na duši, Marinka, na duši...onaj najgori...sav uveneš...
- otkud to?
- 15 godina nije pričao s ocem....i taman kad su se htjeli pomiriti, stari umro...
Velika količina zelenkasto-žute supstance iz pluća pušača kada se nađe na ulici.
-"Mala, zadigni suknjicu ako ćeš da gaziš po tom plućaku, nemoj da je nakvasiš, da posle ne bi morali da je skidamo i sušimo, ako me razumeš. Šta s' zinula, vi'š da čovek ispred tebe kašlje k'o naftu da vadi... Alo, Branko, jesi l' dobro? 'ajde kad se otkočiš reci kol'ko ti je barel nafte".
Rečena kojom se počinje svaki razgovor izmedju dva stara druga iz škole, vojske, koji se nisu videli godinama.
- Miloje, jebote, jesi li to ti? Ne menjaš se klaso.
- Branko, pa de si ti jebote život. Ni ti se ne menjaš.
- Kako žena, deca?
- Nisam se ni ženio, nemam decu. Kod tebe?
- Oženio se i troje dece.
- A se sećaš tih godina u vojsci.
- A te divne 80e.
