Još jedan od mnogobrojnih naziva za crne metalike, sektaše, sinove sotone ili kako već normalan puk zove pripadnike ove supkulture.
- De si, Lemi, braćala. Oćemo za vikend na stadion da navijamo za jedan državni projekat i nastojimo olomiti čeljusti navijačima drugog državnog projekta?
- Neću tebra, zabole me više za to. Idem na svirku u Dom, dolazi Mgła. Da viš kako braća slavenska kidaju. A sve puno malih emo cava, svaka uska ko grčki odvod. Jebale te tribine i parkići, oću jednom da izađem u grad bez boksera i bezbolne palice. A i da jebem nešto za promenu.
- Pu, skote, štovatelju koza. Izdao si tribinu, Lemi, radi malo tesne pizde. Bog prašta, tribina ne.
- Lemi je mrtav, tebra. Odsad me zovi Lemur Gospodar Vampira. Blaaargh!!!!!
Osoba koja se u sve meša. Rekli bi neki da je u svakoj čorbi mirođija i nikako ne bi pogrešili. U svakoj prilici je ima, na strašnom mestu postoji, kao senka koja te stalno prati.
Đole: "Mile, čoveče! Sto godina te ne videh. Šta se radi, 'de si bio ovol'ko?"
Mile: "E, 'de si, Đole, kućo stara! Ma, bejah malo u bajboku, te se vratih pre nekoliko dana. Još se privikavam na ova čuda moderne tehnologije, ove stvari š'o ih zovete automobilima. Aždaje, bre."
Đole: "He he he - dobar si, dobar! Nisi klonuo duhom, vidi se. Nego, zbog čega si pao? Nije neko veliko sranje bilo?"
Mile: "Pa, sad - kako se uzme. Nije tol'ko strašno, koliko je glup razlog za pad. Imali smo neku kombinaciju, nas par. Pikirali smo kuću nekog gastosa koji dolazi ovde redovno kao i 29. februar. Elem..."
Đole: "Hvala, batalio sam pljuge."
Mile: "...stvarno? Posle 20 godina? Svaka čast! Nego, da nastavim... Kao što rekoh, sve je bilo smišljeno. Međutim, klinac od Stoleta Balvana zapatio neki jebeni grip, zakovao se za krevet i ne izlazi. Mi, šta ćemo, bez osmatrača ne možemo. Skupismo se kod "Zlatnog burenceta", da vidimo kako ćemo dalje delati. Tu se našao Vlada Dijamant, načuo je o čemu smo pričali i krenuo da se samoreklamira..."
Đole: "Vlada jebeni Dijamant, srednje ime Baksuz? Taj Vlada?"
Mile: "Da, baš taj Vlada - glavom i bradom."
Đole: "Ha ha ha ha! Izvini što se smejem, ali ne mogu da se suzdržim. Molim te, nastavi dalje."
Mile: "Dakle, skoro da nam je CV bacio na sto, krenuo sa spikom takvom da bi detektor laži zabagovao i eksplodirao. Mi, nošeni mislima o svakojakim vrednim stvarima u gastosovoj kućerini, progutasmo Vladine priče i uz'emo ga kao kompanjona. Ispostavilo se da je on bio ključna karika u našem lancu: najslabija."
Đole: "Loše karte..."
Mile: "Sve je prošlo super sa sjebavanjem alarma, upadom, pretresom i nalaženjem vrednih stvari. Ni sami nismo poverovali da smo na pragu uspeha. I onda, odjednom: šok! Izlazimo napolje, a tamo nekoliko pandura sa par radnika obezbeđenja iz firme koja obezbeđuje kuću. Alarm se nije drao dok smo mi upadali, ali kod njih je lampica blinkala samo tako. Ovi iz obezbeđenja su navatali Vladu, našeg osmatrača, kako baca majmuna na pornjavu sa moba. Još je debil stavio sluške u uši i toliko pojačao, da ne bio čuo bomba da padne. Posle su pozvali muriju i ostalo je istorija."
Đole: "Nevera!"
Mile: "Pričali su posle na suđenju da se auto toliko drmao, da je bilo velike šanse da se prevrne."
Đole: "Fenomen od čoveka."
Pojava koja je direktna posledica globalnih događaja i masovnih medija. Naime, pojedinci širom sveta (uglavnom adolescenti) pokušavaju da se bore protiv jednoličnosti ne prihvatajući glavne društvene norme i tokove. U svojoj borbi pokušavaju da se razlikuju od drugih po svaku cenu a ishod je paradoksalan, što ih više ima - sve više liče jedni na druge i sve manje se razlikuju od onoga od čega su hteli da pobegnu.
-Ja nisam fenser, ja ne slušam fensi tuc-tuc muziku, ja se razlikujem, ja sam metalac! Metal is a way of life!
Posledica: Milioni i milioni jednobrazno obučenih metalaca koji liče kao jaje jajetu.
-Ja sam emo, ovaj svet je surov, seći ću vene kada pas lutalica pokisne na kiši...
Posledica: Milioni klinaca sa šiškama preko jednog oka, kariranim patikama i ostalim simbolima koji su prepoznatljivi širom sveta.
-Ja sam boem, rođen sam u pogrešno vreme, odbaciću sve i biti svoj!
Posledica: Isti si kao i milioni ostalih "boema" samo nemaš prave prijatelje za razliku od velikog broja ljudi.
-Ja sam žensko, nisam glupa, završiću faks, biću direktorka banke, biću guverner, diviće mi se...
Posledica: Još jedna od miliona žena koje užurbano jure svakog dana na stresan posao od kojeg im počinju prve sede vlasi.
definicija koja nema smisla
ajde nek mi neko objasni u komentaru bar o cemu se ovo radi
ajd ja kontam sve i pomodarstvo i neka nova ludila i finte i nisam uopste mator, sta vise klinja sam i ja od jedva 22 god ali da ides na groblje da bi se provodio? dajte ljudi kome je to kul? wuhu ja sam metalac emo panker darker sta god, ajd sad cu se opijem pa cu rusim spomenike. bar mrtvima ostavimo njihov mir. izlupajte mi minuse banujte me ali ovo je debilno...
e i da se zna nemam nista protiv rokera pankera darkera i ostalih pod vrsta svako voli ono svoje, cak stavise zakleti sam metalac ali opet ne razumem vandaliizam niti imam nesto protiv onog bilo koga ali kod mene ljudi koji idu na groblje posle dvanest uvece ne rade nista pametno i fino
On je tako mističan. On je tako slasan. Jak, crn, mračan. Okoreo u grehu kocke, ženski, muškaraca, enim jastucima, čega god hoćeš. On je plesao sa đavolom i đavo ga je zaveo i zajebao. Ali on je tako kul i on sve to priznaje! Priznaje kako mu smeta svaki šmrk, svaka cigareta uz viski, kako ga to pogađa u dušu i kako zna da samo dalje tone u ponor. E, da, i što je najgore priča! Svima priča kako je mizeran i patetičan i na taj način samo produžava listu naivnih pičoka koje bi da ga promene, a on samo da im ubere cvetić dok se smeše. On je loš momak!
E, pa jepse ti, grešniče! Realno, tak'i su najveće kukavice. Ne zato što su ogrezli u porok, ne zato što ne žele ili nemaju snage i volje da se izvuku, mnogi ljudi ne mogu ni da se nateraju da uče u sred roka, kako od njega očekivati da tek tako prelomi i kaže: ''Neću više''. Ne. On je iritantna pojava jer je komercijalizovao taj greh. Doveo na nivo poziranja. Kao što se regularna starleta hvali svojim silikonskim implatima tako se on hvali svojim napaćenim telom na lekovima i kibernetičkim implantima i gomila obožavaoce na Zemlji i šire u galaksiji. Pri tom ništa kvalitetno ne izlazi iz te njegove nabeđene patnje, pa da bar neke koristi imaju drugi likovi da bare žemske njegovim možda i kvalitetim stihovima ili citatima, možda ponekad da spasi Zemlju, ne. Tu je samo da pozira i bude kul i da iskali svoj bes na bespomoćnom svetu svojim pokušajem imitacije kame-hame talasa.
Eto kako će običan čovek? Ode, pada u depresiju, goji se, kuka zbog toga što mu srce više ne prati tempo tela, ali zna da ne može ništa pametno od toga da uradi i zato ćuti. Ne iritira svojom pojavom i lažnom kuloćom. Iskuka se najboljem prijatelju ili rendom nepoznatoj osobi sa interneta i eto. To mu dođe to. Ljudi misle da je bedan, a realno je kulji od onog iznad njega. Bar ne smara svojom relativno neproduktivnom pojavom, dugim crnim kaputima, naočarima za sunce, jebačkim osmehom, tonom besa i crvenim, strašnim očima.
Pravi loš momak je stvarno i loš. Ali se ne hvali time. Pre će biti da i nemaš pojma za njega. A neko za koga ne znaš ne mož' da ti bude iritantan, može samo da te plaši. Ima neke svoje ideale koji su samo njemu jasni ili je prosto psihopata, i vreba te kao pauk, ako mu zadrmaš mrežu kako ne treba, najeb'o si. Ali neće zbog toga zbarivati emo pičoke. Dobro, oće možda malo.
*Defka je pisana za turnir ''Mizan Trophy''.
-Jao, draga moja, kako si ti divna, ja ne zaslužujem takvu osobu kao što si ti. Unela si malo svetlosti u moj život. Šta misliš o tome da odemo u moj stan koji je pun knjiga, lejm stihova i ispijenih flaša viskija urbanog dizajna.
-Jepse.
_______________________________________________________________________
Pušač: Vidiš li ti ovog lejmera Osamu, opet pravi neku frku, seje strah neki. Mislim da ga majka nije dojila kad je bio mali.
Morijarti: Može biti, pozer jedan. A, šta ćemo sa onim ratom? Kad da pustim snimak i iznesem dokaze, kad ti odgovara?
Pušač: Nemoj do ponedeljka, biće gužva u saobraćaju.
Morijarti: Utorak onda, može?
Pušač: Može. I valjalo bi malo ubrzati markiranje onih blokatora gena za starenje, znam da je teško pošto je prvi tim naučnika ''nestao''.
_______________________________________________________________________
Vegeta: Aaaaaaa, kako sam besan, aaaaaaa! JOŠ UVEK JE TAJ BEDNI RATNIK NIŽE KLASE JAČI OD MENE PRINCA! AAAAA! Sada ću da pizdim i da mlatim seksi kosom i pokazujem mišiće! AAAAAAA! Možda ubijem polovinu publike na turniru....
Pikolo: Jepse, Vegeta, koji si ti luzer.
Smiley predstavlja prikaz emotivnog stanja odredjene osobe koji se u vidu kombinacija karaktera unosi u tekst da bismo sagovorniku koga ne vidimo stavili do znanja nase emotivno stanje. Razvoj smajlija poceo je sa osnovnim emocijama:
:-) srecan
:-( tuzan
:-))) kidam se od smeha
:-| ravnodusnost
Medjutim, oni su toliko evoluirali da nam danas nisu ni potrebna slova da bismo izrazili sve ono sto zelimo.
Pomocu smajlija, mozemo se opisati
* :-) jez frizura
( :-)) celav
@:-) imam ćubu
2:-) imam razdeljak na desnu stranu
5:-) imam razdeljak na levu stranu
8-) lik sa naocarima
8:-) lik sa naocarima na glavi
©-) jednooki Dzek
@-) pijan jednooki Dzek
)-) jednooki Dzek spava
O-) jednooki Dzek nosi naocare
;:-) obrijana obrva
|:-) spojene obrve
Mozemo reci cime se bavimo:
|_):-{- gospodin
{)_):-{> kuvar
(=):-{> kuvar 2
c):-{> penzioner
(+_):-{>}}}} pop
(__):-{>}}}} hodža
-(:-{>- skinheads
c*): ) cvecarka
*=__[]: {>}}} Deda Mraz
€):-$ bankar
:+)- matematicar
±:) Vukajlijas
Mozemo reci sta smo po nacionalnosti:
Σ):-) Srbin
():-) Siptar
Mozemo izraziti neke svoje karakterne osobine:
-( : )- panker
(/.-( emo
B-) streber
3:) kralj
Mozemo reci sta radimo ili volimo da radimo:
())===()) vezbamo
( -.- ) spavamo
Mozemo reci koje zivotinje volimo:
}:o) bik
<:) mis
>:) zaba (moze i mrgud)
:>= pticica
:)=========__--{| zirafa
:)|||||_--{| zebra
:::) pauk
A u krajnjem slucaju, ako nas taj neko ne razume, mozemo sve i da mu nacrtamo:
:) 3 }---{| zenska u donjem vesu
:) 0===8---{| muskarac bez donjeg vesa
Znaš da si u manjini, teši te jedino to što znaš da će ta manjina uvek postojati uprkos činjenici da se verovatno nikad neće pretvoriti u većinu. Smatraju te štreberom, misle da učiš 5 sati dnevno, da nemaš vremena za druženje, da nikad nisi uradio nesto ludo, drugačije, a ti prosto ne vidiš svrhu dokazivanja pred takvima. Onda dolazi nešto još gore-povlačiš se, nemaš više snage da pokušavaš da se uklopiš, ne zeliš više to, shvataš da si drugačiji i to počinje da ti se opasno sviđa.
Počinju da te gledaju drugačije, ne prepoznaju te, dolaze pitanja: "Da nisi postao emo?" (haha), ti na to samo prezrivo frkneš i nasmeješ se. Tražiš nekog ko te razume, roditelji to svakako nisu, za njih si jos malo klupče, s jedinom razlikom što više ne kakiš u pelene. Onda se desi da upoznaš neke ljude, obično starije, dosta starije, s njima razgovaraš dugo, o svemu, poučno i to ti se sviđa, počinješ da se osecaš prihvaćeno.
Krećes da analiziraš ljude iz okruženja. Vidiš grupu devojaka (devočica?) sve ti izgledaju isto, air max, iscepane farke, puder, maskara, sjaj za usne, senka i jos štošta. Za svaku od njih znaš da nabrojiš bar desetoricu s kojima su bile u vezi. One na času kucaju poruke, na odmoru pričaju telefonima. One prvi dan kažu upoznala sam ga, treći dan kažu volim ga, međusobno se oslovljavaju sa mačko, mico, ljubavi... Ti ih samo sažaljevaš.
Okreneš se prema drugoj grupici, to su "huligani". Široke trenerke, mahanje rukama, pretnje svakom i svemu. "Alo, bre nemoj, bre da se kačiš sa mnom, bre"-njihov fazon. Shvataš da nemaju život, da dišu za opijanje, pušenje, drogiranje, obijanje trafika i karanje po ćoškovima.
Onda ide grupica "šmekera", oni ne biraju, budu sa svakom koja to hoće, ponekad i sa onima koje to neće, postaje ti stvarno muka, batališ analiziranje. Ne možeš da verujes u kakvom okruženju živiš i ostaje ti samo da čekas i da se nadaš,a nadaš se, mnogo.
Nadaš se da ćes krenuti u novu sredinu, upoznati osobe slične tebi, da nećeš morati uvek da se družiš sa osobama koje su 10 godina starije od tebe, da će te neko, konačno razumeti. Zaroniš u svoje more, nastavljaš da čitaš, zanima te sve, razvijaš svoju kreativnost i onda shvatiš da zapravo znaš ko si i jedini cilj koji postavljaš sebi je da ostaneš dosledan svojih mišljenja, jer to je, zapravo jedino važno.
Sorta ljudi koja u sushtini nema nikakve veze sa hevi-metalom. Sretju se po parkovima i oko dragstora. Znak prepoznavanja: dvolitarka piva i (ponekad) flasha rakije ili vina.
Vrlo chesto nose dugu kosu i majice bendova pa samim tim jako podsetjaju na ljubitelje hevi-metal muzike.
U cilju maskiranja i zavaravanja okoline neprestano prichaju o iskrenosti i o tome kako su troo za razliku od ostalih koji su uglavnom gej.
- Brate, nemoj mi te, to su ti bre nu, oni su gej, to nije metal. Dajte bre tu flashu vamo!
- Jesi li preslusao album?
- Ma shta ima bre da slusham, znam bre i ko su i shta su, gde je bre sad ta flasha?
- A koji si album uopshte kupio ili slushao u skorije vreme?
- Braaate, morash biti troo, nema tu foliranja i poziranja, zna se ko je i kako iskren, mani me tih emo i gej fazona - nema tu zajebavanja, alo, vratjaj bre vamo tu flashu!
- A hotjes li sutra na svirku?
- Kakvu bre svirku? Ko svira? Koliko je kova? AAAAAAaaaaaa - boli me kurac da dajem pare tim pederima, znash li bre ti koliko piva mogu da kupim za te pare? Ej, daj vamo tu flashu!
Svako od vas se, barem jednom u svom životu zapitao, dok je razmišljao o velikim stvarima, jedno od najvećih pitanja ljudskog postojanja i postojanja uopšte: ko je jači, nindža ili gusar? Još je Konfučije govorio o tome u svom velikom delu klasične kineske filozofije-私は愛します イワーナ, odakle su čuvene reči: "Jebo orla ako ti misliš da će se nindže i gusari ikada pomiriti!"
Elem, sve je počelo pre 50 miliona godina u Tomasmorolikoj Utopiji poznatijoj pod imenom Atlantida, kada je Sašimi Sasuke, legendarni nindžucu majstor i sin čuvenog japanskog kimono-šnajdera Sašimi Sakoa, sreo Sandokana. Niko nije siguran šta se tada tačno dogodilo. Marko Aurelije u svom čuvenom delu "De bello nindži et gusari ab urbe condita" kaže kako je Sašimi jeo kiflu, a da je Sandokan "počeo da se kurči, s rečima:"Šta je bilo pičko darkerska, šta će tebi kriva leba?", dok pak naš čuveni istoričar Kurd tvrdi da je "za sve kriv Toma Sojer i da takve priče ne bi trebalo da postoje". Elem, Sašimi je izvukao vakizaši, Sandokan je izvukao šmitar i od tad se ne zna gde se nalaze ostaci Atlantide.
Thus, the ninja-pirate wars begun has...
Joda, O ratu nindži i gusara.
Ubrzo se ceo svet podelio na dve strane: Sveta Emo-Darkerska Alijansa na strani nindži i Vikinško-Epikureanski Front Omladine Gusarske, na strani gusara. U americi, Hopi indijanci i Klint Istvud-tip kauboja su stali na stranu nindži, dok su Apači i Čarls Bronson-tip kauboja stali na stranu gusara. Kod nas, hajduci i uskoci su (zbog prirode posla) odabrali stranu nindži, dok su četnici odabrali stranu gusara(zbog brade).
Prva veća bitka bila je poznata kao Zaseda kod Dijen-Bijen Fua. Elem, Kapetan Žika Vrabac (DŽek Sperou) je svojim durbinom ugledao jedno veliko X na ostrvu Gospa od Škrpjela. Pomislivši da je tu zakopano blago, Žika Vrabac je, sa svojom posadom od 14-oro ljutih gusara, okrenuo kormilo ka Gospi. Ubrzo se ispostavilo da je to bila vrlo pametna zamka Luna Kralja Ponoći, koji je bio toliko efikasan, da je sa odredom od 14 nindži-ubica, postigao rezultat 14-14.
(Lun Kralj Ponoći i Žika Vrabac su preživeli bitku i danas su ljubavnici. Tako je nastao prvi Nindža-Gusar, ali o njima ćemo posle. Kako je nastao, to ne znamo, ali znamo da je kod gusara i nindži sve moguće)
Rat se i danas vodi, ali preko neta. Naime, Bečkim kongresom je ustanovljeno da će se rat nindži i gusara nastaviti, ali samo preko neta, zarad opšteg dobra. Ovo pravilo je ustanovljeno zbog toga što:
1. Niko nikad nije video kako izgleda susret između nindže i gusara i preživeo da priča o tome.
2. Svi koji su bili u radijusu od 200 kilometara od poprišta bitke između gusara i nindži spadaju u grupu koja o tome ne može da svedoči.
Za sada, nindže vode.
Ali niste još videli kraj gusarima.
Jagodinka Simonović. Da se ne lažemo, ne zbog glumačke veličine kakav je bio Danilo Bata Stojković, niti zbog uloge Slavka Štimca, nego zbog prsate tinejdžerke Jagodinke generacije ljudi iz bivše Jugoslavije prepričavaju i pamte izreke "mesi, mesi, neće ništa da ti škodi" i "samo da ti čujem glas", kao i samo scenu filma u pekari...
Svako od nas je nekad imao svoju Jagodinku Simonović, najverovatnije u srednjoškolskim godinama. Devojku koja predstavlja filmski pandan Črč pabinim avatarima: sa jedne strane, elementi čednosti, dok se sa druge strane nazire latentna erotika i prikrivena žestoka strast, sve u svemu kao zabranjeno voće koje je baš zbog toga slatko jer se ne može imati, a tako ukusno, jer negde u malom mozgu znamo da ga nikad nećemo ni probati. Svako je u periodu dok je imao svoju Jagodinku, bio napaljen kao mlad majmun dok gleda crvene guzove makaki cavulje kako se pendra po drvetu eukaliuptusa, dok se i pri samoj pomisli na seks sa dotičnom u hipotalamusu lučila količina adrenalina kao tečnost iz hladnjaka stodvajstosmice kad prokuva u svadbenoj koloni. Za nju bismo bili kadri učiniti ama baš sve, bez obzira na cenu, bez obzira na posledice: kao čiča Semberac iz anegdote, koji je negde pred kraj 1995. godine pare od sve stoke koju je isprodao sljuštio na ukrajinske kurave u baru kraj pijace Arizona; zbog nje bi ukrao od svog starog Opel Kadeta trula višnja kako bi otišao na sastanak u susedno selo sa svojom Jagodinkom, razbio auto jer je put poledio usled oštre decembarske zime u posavskim predelima Bosne, i dobio roditeljsku kaznu da sledećih tri meseca u školu nosiš samo pola konvertibilne marke, tada dovoljno za otprilike jednu praznu kiflu (lično iskustvo)...
I na kraju čuvena scena sa Jagodinkom Simonović predstavlja i kraj i početak lične karijere pornićara. Kad počneš da misliš o ženama, na praskozrju tinejdžerskih godina, pa ti počne nejebica izbijati na lice u vidu bobuljica, ta čuvena scena sa Jagodinkom Simonović ti je dovoljna da se na sledećih pola sata zaključaš u kupatilo, zbog "stomačnih problema", rizikujuš da budeš prebijen od ćaleta koji već zadnjih 10 minuta u maniru indijanskog vrača skakuće pred vratima, suzdržavajući se da se ne upiša. Posle kad postaneš iskusniji pornićar, već počineš da zakeraš, da biraš između umetnica iz Vivida ili Brazersa, da se žališ na loše osvetljenje u trisom sceni sa Lizom An..... a i rezolucija kamere ti nije bila nešto impresivna, scenario već dobro poznat od ranije.
E, tu se nađeš na raskrsnici, imaš dva izbora, dva puta u kom će tvoja pornićarska sudbina ići: jedan put je da kreneš da gledaš hentai porniće sa tajlandskim midžet emo šimejlovima, a druga je da se vratiš opet latentnoj, domaćoj erotici, pijadestalno oličenoj u vidu jedre, prelepe pekarke - Jagodinke Simonović.
Jagodinka...
Šta je?
Ništa, samo da ti čujem glas...
....
Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi!
