Ono u šta su mutirale definicije.
„Pusti priče“
Uglavnom nesaslušana verzija. Ona prva uđe u glavu pa moš raditi šta hoćeš da pravo kažeš šta je bilo, al džaba, nemre. Uvijek ima taj neki hepek koji te negdje u malom mozgu ubjeđuje da je vjerovatno istinitije ono što si prvo čuo, pa ti trabunjaj koliko hoćeš, većina te neće čuti.
Ivicu i Maricu znam već neko vrijeme, naravno ne lično, ali njihova maćeha mi je poslovođa u fabrici gdje radim. Užasna žena, nikad joj ništa nije u redu, a ni ono dvoje jadne djece ne voli. Prilično sam usamljena žena, pomalo prgava, živim u kući duboko u šumi, ne volim previše društvo, a i ljudi me izbjegavaju baš zbog toga što nikad nisam bila pretjerano druželjubiva. Kad sam bila mala u puno čemu sam oskudijevala, a ono što mi je najviše nedostajalo su bili slatkiši. Zbog toga sam prije puno godina odlučila da svoju kuću počnem ukrašavati slatkišima. Nakon nekog vremena je to preraslo u pravu opsesiju. Ljudi to smatraju morbidnim, pogotovo jer me ne znaju, ali šta bih sad, to je moj hobi, iako pomalo bizaran.
Otac Ivice i Marice je bio divan i siromašan čovjek. Žena mu je umrla ubrzo poslije rođenja djece, a on je iz straha da djeca ne ostanu bez ženske ruke, posustao pod nagovaranjem rodbine i pristao da se oženim onom vješticom. Ona je imala strašan uticaj na klince, postali su bezobrazni i drski. Iako su postajali sve sličniji njoj, maćeha ih nije mogla podnijeti, pa je uspjela nagovoriti njihovog oca da ih pošalju daleko u šumu. On, psihički ubijen, kakav je postao pored nje, pristao je na to. Međutim nisu znali da su klinci načuli taj razgovor i ponijeli sa sobom mrvice kruha koje su prosipali usput.
Dugo su lutali kroz šumu gladni i kada su poželjeli da se vrate kući shvatili su da su ptice pojele sve mrvice koje su prosipali. Danima su hodali sami. Čudi me kako su preživjeli.
Nakon nekog vremena su naišli na moju kuću, i djeca ko djeca, navališe da jedu prvo ogradu, pa prozore, vrata, ma bili su nezasiti. Kasno sam shvatila šta se dešava. Izašla sam napolje i nisam se previše obradovala kada sam shvatila šta rade, jer su uništavali ono što sam stvarala godinama. Bilo bi u redu da su normalno jeli, ali oni su razvaljivali sve što su stigli. Naravno da mi ih je bilo žao kad sam ih vidjela onakve, pogotovo Ivicu, koji je izgledao strašno loše, ali prevršili su svaku mjeru. Krenula sam da galamim na njih. Na trenutak su se preplašili, a onda i oni počeli da se deru. Uspjeli smo se svi nekako smiriti, pa sam ih pozvala unutra na ručak. Pripremila sam im raznih đakonija. Jeli su, ja mislim, kao nikada u životu. Kada su završili ispričali su mi sve šta im se dešavalo. Jadna djeca, sami u šumi, danima izgubljeni…
Pošto je već bilo kasno, napravila sam im mjesto gdje će leći i otišli smo na spavanje. Planirala sam da ih sutradan odvedem do njihove kuće. Tokom noći, Ivica se još više razbolio, pa ih nisam mogla ostaviti same da potražim roditelje, a nisam ni njega mogla nositi, pa sam odlučila da ih ostavim kod sebe još neko vrijeme. Maricu sam zamolila da mi pomogne oko kućanskih poslova, jer nas, ipak, sada ima troje. Nije joj bilo pravo, non stop je gunđala i ljutila se. Nakon nekog vremena, brat joj se počeo oporavljati, već je stao na noge i malo su živnuli.
Nikada neću razumijeti šta se dešavalo u njihovim glavama zadnjih dana, da li pohlepa ili jednostavno nisu znali šta rade, ne znam.
Dan prije nego što ću ih voditi kući, odlučila sam da ih počastim pravom gozbom. Dobro sam ugrijala rernu, zaklala pile, ogulila krompir i napravila salatu. Pošto sam već bila prilično umorna, rekla sam Marici da pogleda da li je rerna dovoljno ugrijana. Odgovorila mi je da ne može da je dohvati, čime sam ja bila prinuđena da ustanem i sama pogledam. Da mi je neko pričao šta će mala Marica tada uraditi, nikad mu ne bih vjerovala. Čim sam zavirila u rernu gurnula me je! Pokušavala sam da se iščupam, ali nije bilo šanse. Sreća u nesreći je bila ta da rerna nije bila dovoljno ugrijana. Marica je otišla po brata i onda je krenuo pravi haos, bar po onome što sam mogla čuti. Lomili su ogradu, vrata, prozore, sve što su mogli dohvatiti.
Kasnije sam vidjela da su mi nestala kolica i da su ti mali nezahvalnici očigledno to planirali otkada sam ih pozvala da ostanu kod mene. Ivica vjerovatno nije ni bio bolestan. Nagrabili su svega što su stigli i pobjegli. Shvatila sam koliko sam bila naivna kada sam povjerovala u priču da su se izgubili. Maćeha ih stvarno jeste otjerala, to sam kasnije saznala, ali oni su vrlo dobro znali put kući. Poznavali su šumu kao svoj džep.
Šta je poslije bilo sa njima, ne znam i ne želim nikada da saznam. A šta se desilo sa mnom? Imala sam sreće da je naišao jedan od rijetkih komšija sa kojim sam komunicirala i izvukao me iz rerne. Do tada sam zadobila opekotine trećeg stepena te sada ležim u seoskoj bolnici i pišem ovu priču u nadi da će je neke novine objaviti da se napokon sazna prava istina o meni.
Analiza zasto i sta se desilo.
Zenska verzija
Sve sam mu napisala: I koliko mi je drag i kao brat i kao drug koliko ga cenim i postujem i da se duhovno poklapsamo i da je jako fin i plemenit i da je pametan i duhovit, da zasluzuje istu takvu koja ce da ga voli i postuje i ceni i koja ce shvatati koliko vredi, da i ja to sve shvatam ali da moje srce pripada drugom. Ma sve ce razumeti i shvatiti kad procita poruku.
Muska verzija
Brate sutnula me Marina nekom kilometarskom porukom. Mrzelo me da citam.
Dokaz da je bilo Andrića pre Andrića i Jakšića pre Jakšića.
Postkoitalne priče koje partner pripoveda na uvo svojoj partnerki, držeći je u čvrstom zagrljaju, u magnovenju pre zaspivanja, kada su misli najčistije i najsirovije, kada stvarno i misli ono što kaže. Tiho, tiho, ali ipak dovoljno glasno da joj se ureže u pamćenje, jer, žena ne bi bila žena kad ne bi verovala u sve što joj objekt želje i primalac ljubavi kaže. Karakteristično za ovu pojavu je to što žena, neretko, pusti mašti na volju i čuje ono što joj nije rečeno.
Ono što je on rekao: Prijaš mi, jako, mogao bih ovako zauvek da ležim.
Ono što je ona čula: Tako si divna i savršena, ti si za mene krojena, hoću decu da mi rađaš.
Neko im valjda došapne da ponekad moraju ispričati neku tužnu priču iz svoje mladosti. Najzabavniji deo je kada loš političar na te "pi-ar-menadzerske" bljuvotine nasedne onda se sve obično završi groteskno i štetno po samog političara.
Primer je tužna burleska Borisa Tadića:
Tadić: "Spavao sam u bednim drvenim dečijim kolicima."
Pa, jebote, predsedniče, šta si očekivao u pedesetim godinama prošlog veka?!
Internet, u kolicima na mlazni pogon?!
Tadić: "Kao dete sam jeo leba, luka i masti."
Ma, marš u pizdu materinu! Pedesetih i šezdesetih godina to je bila sasvim normalna hrana većine ljudi, ko je još imao para i za šta drugo? Ljudi su gradili pruge, bez ikakve naknade, u radnim akcijama, većina građana je jela proju, puru, hleb i mast, naši roditelji su uglavnom odrasli na tome.
Tadić: "Kao student sam prodavao novine u Klubu Književnika."
Čekaj, Tadiću, stani malo, pička mu materina, studenti u zemlji u kojoj si ti sada predsednik, cepaju drva i hrane se solo pasuljem u ,,Tri kostura".
Čarobne reči kojima se svaki muškarac prevodi u pasivno stanje. Bilo da u rukama drži usisivač ili nešto drugo.
Posebna vrsta narodnih umotvorina i narodnog stvaralaštva u kome je cilj što više napumpati priču nepotebnim i fantastičnim elementima.Važno je da ispadne moguće a u isto vreme neverovatno srećno ili vestovito/umešno. Najbolji pripovedači pričaju tako da ih cela kafana čuje i pazi sa nestrpljenjem.
Mladi Mile: Idem da upecam jednog skobalja ili barem 2-3 klema da ima da se jede...
Stari Radoslav iz Vinkovca:Saću ti pričam priču o tome kako sam uvatio 2 skobalja od 8 kila i jednog klema sa dve glave i 4 repa!
Mladi Mile:Pa tu mi pričali i još trojica jučer...
Stari Radoslav:Pa šta..
Mladi Mile:Ali ja vas nikad nisam video da pecate gos'n Rade.
Stari Radoslav:Nije fora da pecaš mali , ih, vidiš ovog tipa pored mene? To ti Steva, on nikad nije bio na reci al priča kao Vuk!
Definicija je doslovno ista kao i naslov. Priča koja po svim svojim parametrima nema apsolutno nijednu jedinu stvar koja bi na neki, pa i krajnje atipičan način, uspela da animira jednog od učesnika razgovora. Može ih često biti i više, nema tačno određenog broja niti tačno određenih pravila. Čovek sebe dovodi u situaciju da sluša neke gluposti kako bi zadovoljio neku osnovnu potrebu za komunikacijom sa ljudima jer mu je dosadilo da sluša samog sebe. Ali na kraju shvati da je najbolje razgovore vodio upravo sam sa sobom. Tok konverzacije je krajnje mukotrpan i težak i često je tema banalna politička situacija, poljoprivreda... Razgovor je obavezno propraćen potvrdnim klimanjem glavom, kolutanjem očima i kratkim ali efektnim:"Daaaa".
-Ee prošle nedelje nam bili ovi iz Carnex-a i rekli nam da imamo najbolje svinje. Oborili smo rekord od prošle godine.
-Jel? Pa super.
- Ma da bre. Znaš kako smo ih utovarali bre? A to su velike svinje? Ti ih kao juriš po svinjcu i sada ih teraš na onu rampu znaš...
- Da da. Rampa kod prikolice
- Ee to. Haha i ja ih jurio onako i kaže mi ćale:"Ajde bree jebale te svinje šta trčiš sa njima, uteruj to". A ja brate počeo stvarno da trčim tamo kao manijak neki..
-Haha da daa.
Prošla je ponoć, trenseri iskakali, metaleri odslemovali svoje. Vreme je za malo trve narodnjaka da se razgali masa i dovrši tek načet karton 'Smederevke'.
''Aserehe, aha, ehe, aserem ja, ahe, jeje ''
- Jebote, smoriste. Dj Džamijo, ae brate neku ćir'licu, živ mi ti.
- Evo-evo saću...Opaaaaa!
''Činio sam čuda stizao sam svuda, radila je svašta, ova glava luda!''
:CANGR-ŠLJAS-KRC!:
- MEDIK GADEMET!
