Taoc.
Nešto što se ne postaje rođenjem ili iz želje da se to postane. Taoce stvara jedna napeta situacija i postaje se samo ako te neko otme ili u trenutku neke pljačke postaneš živi štit razbojnicima. Mnogo zajebana situacija.
Svi te nešto muštraju, šetaju, te idi u trezor, te dovuku te do prozora da te drmusaju, pa žandari da te vide kako paničiš, pa ti uperuju puške u lice, teraju te da ležiš glavom dole i ako digneš glavu dernjaju se na tebe. Ili te navataju neki crnci u nekoj banana republici pa te smaraju na njihovom jeziku i kada te nešto pitaju, a ti naravno ne razumeš, lupaju ti šamarčine jer nisi dao odgovor, pa te vuku po nekim straćarama i hrane nekim govnima, prete mačetama. Ma ni najmanje vesela situacija u kojoj je jednostavno najbolje nikada se ne naći. Mada nije da možeš da biraš.
Zato je jebati nekog k'o taoca, krajnji stepen zajebavanja i muštranja i taj izraz se koristi kada te neko baš voza mnogo, gore nego vola.
- Dobar dan. Ja sam došao da podnesem zahtev za dozvolu da pregradim terasu.
- Šalter 9.
- Ali čekam ovde već sat vremena jer su mi oni sa šaltera 5 rekli da dođem ovde.
- Pa takva je procedura, dođete prvo ovde da vas mi pogledamo, pa onda šalter 9.
- Dobro.
Sat vreman kasnije. Šalter 9.
- Dobar dan. Ja sam došao da podnesem zahtev za dozvolu da pregradim terasu.
- Jel imate sve papire?
- Da, bio sam na vašem sajtu i sve sam prikupio kako piše.
- Onda vam sigurno fali dozvola od građevinske inspekcije prvo, jer nismo to stavili na sajt. Ovih dana ćemo. Idite na šalter 6.
- Pa kako možete da ne stavite....
- Šalter 6!
Dva sata kasnije. Šalter 6.
- Dobar dan. Ja sam došao da podnesem zahtev za dozvolu da pregradim terasu, ali mi rekoše da moram prvo da dobijem dozvolu od vas a to nije, ponavljam nije navedeno na vašem sajtu.
- Ih, sajt. Samo kompjuteri, internet i te gluposti. Lepo uzmeš telefon u ruke i proveriš a vi bi sve na gotovo. E nema toga. Evo vam molba, popunite je, overite i predajte na šalter 11. Oni će je pregledati i onda poslati nama. Ako je molba u redu, poslaćemo jednog našeg inspektora da pogleda terasu i najkasnije za 15 dana ćemo rešiti vaš zahtev.
- Ma kakvih 15 dana, jeste noramlni....
- Molim vas, ne pravite gužvu. Sledeći.
Još sat vremena kasnije.
- Dobar dan. Ja sam došao da podnesem zahtev za dozvolu da pregradim terasu. Evo popunio sam molbu.
- A-ha. Dobro. A jel imate potvrdu iz SUP-a da niste privođeni ili osuđivani? Ona je obavezna uz ovu molbu.
- Pa šta će mi to. Samo hoću da pregradim terasu.
- Samo da pregraditie terasu! Samo da pregradite terasu! Mislite da je to tek tako, pregraditi terasu. Mora da se utvrdi da niste kriminalac i da kriminalno stečeni novac ulažete u pregrađivanje terase. Idite prvo do SUP-a, pa potvrdu odatle overite u sudu i onda donesite tu potvrdu uz ovu molbu i razmotrićemo vaš zahtev.
- Ma sa'ću ja vas malo da jebem k'o taoce, RUKE GORE SVI DA VAM NE BI JEBO MAMU! Jebale vas potvrde, molbe i pregrađivanje terase. Ajde svi ovde i da ste legli na pod. JASNO BRE!
Vesti B92.
Živana Šaponja Ilić: Dobar dan, moje ime je Živana Šaponja Ilić a ovo su najvažnije vesti dana.
Živorad P. metalostrugar iz Batajnice već tri sata u opštini Žemun, drži desetak šalterskih službenika kao taoce. Postoje izvesne sumnje da je Živorad mentalno obolela osoba, kao i pripadnik neke desničarske organizacije i policija strahuje da može doći do tragdeije, ali čini sve napore da do najgoreg ne dođe.
Napad na šalterske službenike je isto što i napad na državu. Poručio je ministar policije, zamenik premijera i dobitnik nagrade najevropljanin tri godine za redom, Ivica Dačić.
To je pljuvanje po običajima, demoralizacija duha tradicije. Zamjena teza. Promašena suština. To je bludničenje pod pokroviteljstvom vjere, lažno rodoljublje. Obilježavanje svetaca, koje čovjeku treba da posluži za duhovno uzdizanje i podsjećanje na sve one najljepše čovjekove osobine koje se u svakodnevici, nekako usput zaboravi ili izgubi, postalo je oličenje grijeha i nemorala. Pogotovo nacionalni praznici, kada tenzije i netrpeljivost kuliminiraju.
Možda najbolji primjer za ovo je proslava Pravoslavne (''Srpske'') nove godine. Ustvari, to je Nova Godina prema jednom starom, astronomski nedovoljno usklađenom kalendaru(istine radi nijedan nije potpuno usklađen). Ne bih davao neke opservacije o tome koliko često se trebaju usklađivati kalendari, šta je kalendar uopšte, koji je tačniji(šta to znači?), da li nam je život praktičniji, lakši ili možda živopisniji sa više kalendara. Sigurno svako ima svoje argumente da odbrani bilo šta od navednog. Sigurno ima argumente koji su dovoljno jaki da ponekoga ubijede, nekoga natjeraju da razmisli, ali sigurno: nikoga ne uvrijede. Ako baš neće da uvrijedi nekog. Ali problem je u tome što uvreda, poniženje, omalovažavanje drugih često biva osnovni motiv organizacije raznih dešavanja, dok sam naziv događaja dođe kao neko nevješto obrazloženje suštine ( Kao što alkoholičar što traži povod da se napije). Možda ja ne shvatam dovoljno šta se želi postići ovim orgijanjem urnebesnim, gomilom nabildanih alkoholičara, sa uzdignuta tri prsta obješenih na vrata džipova zarađenih prodajom droge ili zelenašenjem. Razulareni primitivac koji je pun priča o pravoslavlju, patriotizmu i heroizmu, prije dolaska na hrišćansku proslavu, prebio je jednog nesavjesnog pravoslavca da bi izvukao pošteno zarađenih 100% kamate mjesečno koji su bratski dogovorili, a dati izdajnik nije našao za shodno da mu vrati, i to baš danas, kad ti je najpotrebnije: treba da da novac na ikonu, treba častiti društvo: kakav je on pravoslavac ako se ne oleši za novu godinu, toliko da ga osvjedočeni prijatelji moraju donijeti kući. Treba mu i za municiju: jer kakva je to hrišćanska proslava ako se ne ispuca redenik metaka. Ma to ispuca svako, a on kao vođa grupe boraca za pravoslavlje i otadžbinu, mora baciti bar pokoji tromblon ili bombu, čisto da se zna ko je ko.
Ja pamtim tiha zimska jutra, kad me djed budi i izvodi vani u mrak da vršemo. Šta vršemo? Zob, pšenicu, raž. Da nahranimo životinju i domaću i divlju, da nahranimo svoje ukućane i putnike namjernike. Odlazimo u staju, gdje kovrtanj okrećemo volovima oko rogova i dajemo prvo njima zalogaj, odlazimo u voćnjak dajemo ptici slame da napravi gnijezdo i da se nahrani, da ne uzima previše, a mi ćemo dati koliko možemo. Tek poslije odlazimo u kuću, da ono što je ostalo podijelimo sa svojom porodicom. A kuća topla, u njoj miris cicvare koju je baka tek spremila, ljubimo se i čestitamo jedni drugima Mladi Božić.
Standardizovano vreme zakazivanja školskih tuča.
Razlog za tuču je obično bio nebitan. Neko je nekog slučajno zgazio, mrko pogledao ili mu muvao ribu. Velika stvar...
No, zašto posle sedmog?
Prost odgovor bi bio - vreme. Trebalo je tu organizacije svega i svačega. Od nalaženja odgovarajućeg terena na kome bi se odigrala ova sportska manifestacija, do marketinga odnosno obaveštavanja čitave škole ko se tuče, zašto i gde. Dalje, ovakve stvari bi se obično dešavale u drugoj smeni, pre svega da bi se pod okriljem uličnog osvetljenja učesnici događaja i publika mogli bezbedno udaljiti pod zaštitom mraka u slučaju da se nađe neki "dobar đak" koji bi sve to uredno prijavio prvo razrednom, a onda i direktoru.
Ili možda radoznali slučajni prolaznici ne časeći časa, pozvali predstavnike narodne vlasti
zbog nekog "sumnjivog dešavanja u njihovom komšiluku".
Tuča k'o tuča, privlači uvek brojnu publiku i uz gromoglasno navijanje, svak za svoju stranu ne bi se ni mešala već samo uživala u razmeni udaraca.
Dok bi sami akteri događaja merkali neko vreme, dok se hrabriji ne odvaži da krene prvi, uživali u tih nekoliko minuta slave. Skoro identičan osećaj kao prvi sex. Jebote osećaš se kao da si se popeo na Mont Everest kad kresneš neku mrtvu pijanu pankerku...
Elem, zaraćene strane bi na kraju (u većeini slučajeva) sa nekoliko modrica, izgužvani i umorni, zagrljeni kao braća koja se nisu videla dobrih 50 godina otišli u grad na pivo sa krezubim osmesima.
Tako je bar bilo nekad. Ako se šta promenilo, neka napiše neko mlađi kako to sad izgleda.
Juče posle friziranja u novu, fensi frizuru stižem do najboljeg ortaka, u jednom selu, faktički (nije baš selo, ali nije baš ni grad).
-,,Brate, kako si? Vidim frizuru, fensi i sve...''- kljucne me prstom po glavi. -,,Nego, šta se dešava sa tobom? Nema te već dugo. Jer se još uvek pališ na onog skrndelja...Ma ne, ti si sad našao drugog skrndelja... Nego znaš šta- ima jedan skrndelj, mislim, da, skrndelj, baš po tvojoj meri ovde u ovom delu grada...''- kaže m ondai.
-,,Šta ovde, brate pa ima? Samo ti, ona crkvetina, sedište komunističke partije, babe i dede zagrljeni na klupicama i Tehnička škola, jedina u celom gradu u koju većinom idu normalni tipovi.''
-,,Ima, ima riba, nego ne znaš gde da vataš...Slušaj, idem ja da slušam The Cranberrys, Sex Pistols i Baju Malog Knindžu (super kombinacija, BTW), a sutra dođi na autobusko stajalište ispod Lešnika... Samo ja, ti i ta riba...Možda ćemo da zovnemo i onog Jakšu ako hoćeš, ali nećeš...''
Možete pogoditi da se nisam odazvao na poziv najboljeg ortaka da mi on nađe ribu. Svoju ribu pecam sam, ni u centru, ni u huliganskim predgrađima gde nafrakane žene apsolutno dominiraju ni u selendrama sa crkvicom, nazivom skrndelji za sve po mainstream mišljenju loše ribe (što je totalno patrijarhalno) i KPJ, kao on, već u nekom drugom selu, SW ili E (možda čak I NE). Koje je to selo, nisam mu rekao, ali sam dan pre toga, u petak, bio na dejtu sa ribom koju on ni ne poznaje i sve mu lepo- prećutao.
ŠTA SE MOGLO DESITI, PO MOM MIŠLJENJU I ISKUSTVIMA DRUGIH:
Jer evo šta bi se desilo da sam otišao. Naravno, odavde do kraja teksta sve je plod mašte.Došao bih do Lešnika i taj ortak bi se pojavio zajedno sa devojkom. Nekoliko stotina mladića iz Pičkovca bi stajalo u žbunju i posmatralo. Devojka deluje sasvim pristojno, čak dosta normalno. Nije moj tip, liči na neku frizerku iz mog kraja, ali nije ni skrndelj. Ona bi počela da me nešto pita, sve vreme se tiho kikoćući, i sprdačili bi se sa mnom i moj najbolji ortak i momci, pa bi me zagrlila i poljubila. Onda bi ceo grad prasnuo u smeh. Našli su mi jednu od pristojnijih lokalnih drolji koje su bile sa svima, ali ipak lokalnih drolji. Meni, ,,intelektualcu'', doduše bez naočara i bez bedža, ali ipak intelektualcu, našli su lokalnu drolju.
-,,Bila je to samo šala. Nemoj to da shvataš ozbiljno.''-rekao bi mi ortak,
a onda bi se suočio sa mojim besom.
Ali bi me terali da se oženim sa droljom, koja je bila sa svima. Odveo bih je iz Pičkovca u pičku materinu. Da jednom i ja nekoga nešto poslušam, tako svojeglav tokom svog života. Imali bismo decu, ne baš vunderkinde jer bi preuzeli sve od nje, ali bismo se rastavili i ona bi pobegla,
završivši možda na reklami za brakorazvodne parnice, organizacije Brakorazvodne parnice D.o.o. TM ili Čuvajkuću D.o.o.o. TM.
Naravoučenije: Sami tražite ribe koje vam odgovaraju, ne lovite ribu po savetima najboljeg ortaka, jer on obično čeka samo da vas ispali, pogotovo u takvim situacijama.
Kad te drugar ništa ne sluša, uprkos tvojim dobronamernim savetima...
-Daj matori, nemoj da juriš Ipsvič non-stop iz 2-1 iz 1-2, vidiš da ti ni keva ne ostavlja pare više, misli žena da si se navukao na pajdo, sve kašike po kući posakriva...
-Buraz, gledaj ti kad oni uđu, pa na mojih 5 'iljada ja uzmem pola miliona, ovaj tiket ti je dobitan...
......nekoliko sati kasnije......
-Burazeru, 'de si ?!
-Evo, kucam neki seminarski, đavoli ga kucali, šta je?!
-Treba mi 250 kinti da se ošišam, izgledam kao podmladak neke terorističke organizacije i da... izjebao me samo Ipsvič, dođe čist kec, jebo me oblak...
-Pa, ja te krstim, a ti sviraš...
...............
-Rođeni, nemoj nju da muvaš, ako te njen ćale uhvati, nema Bog ti pomogne...
-Si ti lud?! Pa, ona pada kod mene na moj suptilni magnetizam...
-Pašćeš ti kod njenog ćaleta na ručnu dizalicu...
-Ti si lud...
...par dana kasnije...
-Braćala, pa kakva je to čalma?! Planiraš da te kupe Arapi, pa da im čuvaš konje?!
-Ne, burazeru moj... pre neko veče, izvedem ti ja Maju, sve super, odemo na piće, pa do grada, pa na tvrđavu, dovezem je gajbi, ono, poljubi me (šmekerski namig), ja je ispratim do ulaznih vrata, ona uđe u kuću, sve kulturiška... pazi sada priču, izleti mi njen onaj džulov od kera, pa me potera iza kuće, a posle se ne sećam... jedino mi na urgentnom rekli da sam imao po kosi tovatnu mast, kažu da se tim podmazuju dizalice i šta ti ja znam... zamisli?!
-Aham, mogu misliti...
-E, al' zvala me, videćemo se opet...
-Jaoooo, jel miriše tebi neko žito?!
-Kakvo žito? Se drogiraš ti?!
-Ništa, ništa... ja te samo krstim, a ti sviraš...
Dnevno prebrojavanje žrtava od Aljaske do Australije.
Dobro veče poštovani gledaoci, gledate Dnevnik 2 Radio-televizije Srbije.
Slede vesti dana:
- Na Aljasci grizli pojeo zalutalog turistu.
- Američki marinac napravio masakr u vojnoj bazi u Ilinojsu, usmrtivši 13, a ranivši čak 37 osoba nasumičnom paljbom iz automatskog oružja.
- Tragedija u Peruu! 82 rudara poginulo kad se urušila tavanica u kopu, broj žrtava nije konačan. Spasilačke službe ubrzano tragaju za ostalih 216 rudara zatrpanih u ruševinama.
- U Afričkoj državi Zimbabve nilski konj ubio 16 čuvara nacionalnog parka kada je preskočio zaštitnu ogradu! Zanimljiv je podatak da najveći broj ljudi u Africi strada upravo od ove naizgled pitome životinje.
- U Pojasu Gaze strasti se ne smiruju. Automobil-bomba odneo 56 žrtava, a 107 ranio. Četiri terorističke organizacije preuzele odgovornost za napad.
- Na našim putevima je u protekla 24 časa stradalo 8 osoba, a 45 teže je i lakše povređeno, apelujemo na vozače da požljivije voze!
- I vest koja nam je upravo stigla. U Australiji besni požar koji se prostire na oko 65 hiljada hektara. Do sada je u požaru stradalo 27 osoba, a vatrena stihija progutala je 4 sela, više od 36.000 ljudi je evakuisano.
Prelazimo na vesti iz sporta:
- Paraolimpijac Oskar Pistorijus slučajno ubio devojku ispalivši joj 4 hica u glavu.
- Fudbaler nigerijskog drugoligaša stradao na terenu od srčanog udara.
- Srušio se avion koji je prevozio navijače Dortmunda, stradalo 17 ljudi.
Sledi prognoza vremena:
- Uragan koji je pogodio istok Sjedinjenih Država odneo 115 život, oko 50.000 ljudi ostalo bez krova nad glavom, bez struje 5.000.000 Amerikanaca.
- U Srbiji cele nedelje oblačno s kišom u pojedinim mestima mogući su pljuskovima praćenim grmljavinom.
Ekipa Dnevnika želi vam prijatno veče.
Ova NVO bavi se spašavanjem poniženih, usamljenih, očajnih, i svih drugih pičkica koji svoj život žele da okončaju samoubistvom.
Samoubistvo kao čin nikad nije imalo podršku u društvu, bar ne onom normalnom. Ali , eto sa mijenjanjem sistema vrijednosti, i prelaskom u demokratiju kao novi oblik političkog režima i „najveći stepen idiotizma“, od samoubica se prave kojekakvi heroji, paćenici koji se ne snalaze u ovom okrutnom svijetu, njihove patetične poruke o razlozima napuštanja tog istog okrutnog svijeta postaju predmet romantike između fudbalera i Vuka Jeremića na Tviteru.
Postojala je ta dilema da li je to kukavičluk ili hrabrost, jer ipak treba stisnuti muda pa oduzeti sebi život... Međutim, istorija i dobri običaji preldžijstva i domaćinluka nas uče da je to kukavičluk i sebičluk, jer samo sebična pizda može ostaviti goluždrave tiće nenaranjene i nezaštićene na vjetrometini tog istog okrutnog svijeta čiju težinu on, kao, ne može da trpi, samo bezvoljna sisica može da kaže da nema razloga za život i borbu. Nekada, samoubicama popovi ne bi davali opjelo za pokoj duše a porodica bi ih proklinjala.Kod nas u selu došao pogrebnik da okupa mrtvaca , pa kad je vidio da je ovom dignut kurac, pitao je l' se objesio, porodica rekla da jeste, on pitao jesu li ga prokleli, ovi rekli da nisu, on se pop'o na čovjeka, klekn'o na prsi pa kad je sta jadniku vezati šamare i kletve u mrtvi čvor, jedva smo pokojnika oteli). Što kaže, moj did: „Neradnici bolan! Ne znaju šta će od sebe, ništa ne rade, pa se odoše ubiti!“
Sad dolazimo, konačno, i do NVO „SRCE“ koji treba da pruže pomoć samoubicama, sad da li će pomoći da taj skoči sa mosta ili da siđe sa struge, to, kao i mnogo štošta drugo, zavisi od onoga sa druge strane žice. Jer da je taj naumio smandrljati se, ne bi on nikog zvao, tako da mu treba reći:“ILI VIDI SAM SA SOBOM, ILI SKAČI PIČKA TI MATERINA, ŠTO SI MENE ZVAO, OLADI MI SE PITA!“
Al et, nek i oni rade nešto da se ne poubijaju od dosade!
Te noći sam pokušavao da gledam nešto što nazivaju fudbalom i zmijoglavog Mudrinskog kako iz desetog dodira sa loptom pokušava da obuzda svoje pokrete. Nije išlo! Da se ne bih nervirao otišao sam malo da prošetam... Kao i obično ruta je bila do mosta i nazad...
Nakon nekog vremena provedenog na mostu, zagledan u udaljena žuta svjetla moje kasabe navio sam se preko ograde da raknem šlajmaru izazvanu kvalitetom „Morave“, jer su me učili da ne valja pljuvati po putu, odmjerim visinu mosta još jednom, kad sam iza sebe začuo cik neurotičnog ženskog glasa:
-NE SKAČI, NIJE VRIJEDNO TOGA, JOŠ SI MLAD!
-Šta ti je koju pičku materinu, 'mal se ne skra' od straha, šta vrištiš?
-Nemoj skakati, samo nemoj skakati!
-Kakvo skakanje ženska glavo, gled'o Zvijezdu pa došao ispušiti jednu na mo...
-Ma nije Zvijezda vrijedna toga, oni primaju pare i ne trude se, boli njih uvo, a ti se zbog njih nerviraš!
-Jesi to matere ti pričala sa mojom materom o ljubavi prema klubu, i ostalim sportskim stvarima, a lijepo sam joj rekao da se javlja isključivo u pitanjima poljoprivrednog karaktera?
- Ne ja sam Monika iz nevladine oraganizacije Src
-MA MARŠ U PIČU MATERINU I TI I NEVLADINA ORGANIZACIJA, JEBALA VAS SONJA LIHT KAKO VAM NE DOSADI NAPADATI SVE ŠTO JE SRPSKO...
-Ne! Mi se pomažemo ljudima koji se hoće ubiju!
Vidim ja ova ozbiljna...
-Nema potrebe da mi pomažeš, sam ću se ja surduknuti, samo se ti odmakni tri metra k'o za živi zid...
-NE NE NE NE! Mi vas spašavamo!
-Ma spašavate vi moj kurac, ja sam naumio blebnuti, ima da odskočim od ledine k'o da sam na Vimbldonu! Kako bi me ti spasila majke ti? Sad odoh...
Prekoračim jednom nogom ogradu...
-STANI! Ja sam već trojici spasila život u ovoj organizaciji , isto ovako, daj da pričamo, molim te reci šta te muči?
-Ja sam deset godina radio na brenti kod Đure, mal' mal' nekog uvati cikular, pričepi ga građa, otme se motorka, spasio sam 21 život i 76 prsta, cirke! Pa se ne kurčim!
'Ali evo, probaj, pričaj sa mnom, iskušaj me...
Prekoračim i drugom nogom...
-'OŠ DATI PIČKE?!
-MARŠ SELJAČINO!
-U NABIJEM TE NA KURAC NE BI MI DALA NI DA MI JE POSLJEDNJA, JEBEM TI MATER, 'AJ MRŠ DA TE NE VIDIM , AKO PADNEM OVAJ TIKET ZA 400 MARAKA, NEMA POTREBE DA DOLAZIŠ!
Član Vlade koji uvek ima odgovor na svako pitanje i izlaz iz svake situacije.
Ministar (M): Jao be, ova moja hoće da je vodim na Karibe. Odmah da si mi uplatio desetodnevni odnor u hotelu sa 5 zvezdica.
Finansijski savetnik (FS): Ali gospodine...!
M: Odmah, rekao sam!
FS: Ali kako to da uknji...
M: Aj ne smaraj, uplaćuj odmah.
...nedelju dana kasnije...
FS (zove telefonom ministra): Gospodine, kako da uknjižimo ovo vaše putovanje?
M: Kako da uknjižiš? Mnogo si be glup. Pošalji mi ovde TV ukipu, pa ćeš da vidiš kako. Sve to ide na teret budžeta. Ovo je u interesu naroda. Ti misliš da ja volim što sam došao ovde. Aj, šalji TV ekipu. Ćao!
...dva dana kasnije...
M: Ženče, šta ima ovde od strateških resursa na Karibima? Ima li neki rudnici ovde, neka industrija, voćke neke?
Gospođa ministarka (GM): Ma šta ima, nema ništa.
M: Jebo te, pa šta sad da pričam, što smo došli ovde. A šta ima ovde što u Srbiji nema?
GM: Ima hobotnice.
M: Zanimljivo.... (zapaža crnca na plaži) Ej, ti!
Crnac (C): What?
M: Ti, ti, come ovamo, uu, kako se beše kaže, come here.
C: What do you want
M: Evo ti, here to you 10 dolars. You must your glava move gore dole, up down. Understand?
C: Yes, yes.
... sat vremena kasnije ...
TV ekipa (TV): Gospodine, razlog vaše posete Karibima je
M: Pa razlog naše, ovaj, moje posete Karibima je razvoj strateškog partnerstva i međusobne saradnje naših bratskih naroda, Srba i Kanarinaca, ovaj Karibljama. Naime, Mi u Srbiji imamo sve što poželimo, a evo nakon Svetskog prvenstva u fudfalu u narodu je poraslo veliko interesovanje za hobotnicama. I tim povodom sam ja razgovarao i vodio dugotrajne iscrpne razgovore sa gospodinim Mutombe Mutumba, predsednikom Kariba. Zar ne Mutombe?
C (klima glavom): Of course, of course.
M: Sve je dogovoreno da počne izvoz hobotnica u Srbiju. Potrebno je samo još da uskladimo 1.343.543 zakona sa načelima Evropske Unije, MMF-a, Svetske Banke, Svetske Trgovinske Organizacije. Cena će biti 1.434.542 dolara po hobotnici, jer hobotnice sa Kariba su najkvalitetnije, čak je i Polov sestrić od muške tetke poreklom sa Kariba. I tako, prema tome dabome, intervju je završen, sada moram da idem sa Mutombom da dogovorimo da li će se izvoziti hobotnice automobilima ili kamionima. Dužnost zove. Doviđenja!
...dva minuta kasnije...
M: Mutombe, bio si super, aj ćao!
...5 minuta kasnije...
M: Ženče, izvukao sam situaciju, a ti ubuduće biraj gde ćeš da ideš, jebali te Karibi i hobotnice!
Kada su plavi pasoši odlazili u istoriju i svi su morali da ih promene za nove, crvene, redovi su bili ogromni, a ustanova u kojima je to moglo da se obavi je bilo vrlo malo. Od tolikog broja ljudi, uvek se prepozna nekoliko određenih tipova osoba koje daju neku čar svoj toj jutarnjoj nervozi, lošoj organizaciji i samom tom događaju.
Vampir
Lik u ranim tridesetim koji je stigao ispred SUP-a još u 2 ujutru. Sa sobom nosi tri pakle cigara i termos sa litrom kafe. Stigao je prvi i ne pomera se od ulaznih vrata.
Babe
Došle su da seru. Prizivaju druga Tita da siđe sa neba i sredi ovo rasulo od države. Proklinju i vlast i opoziciju i sve što ima veze sa majkom Srbijom. Žalbe, kuknjava i kašalj su im glavne karakteristike.
Biznismen
Osoba koja je, iako je previše zauzeta, uspela da dođe u 8 sati. Mora do pola 9 da završi jer ima važan sastanak u firmi. Na sebi nosi skupo odelo, a sa sobom aktovku, novine i paklu Dunhill-a.
Majka sa detetom
Ako je dete mladje od dve godine, biće prva u redu, a ako je starije, vampir se neće sažaliti na njih. On i dalje vodi. Svi misle da je dete mnogo slatko, na šta ono odgovara celovremenim plačom i cmizdrenjem. Majku je gistro sramota što joj dete plače i pravi galamu, a preko istog je dobila kartu preko reda.
Tinejdžeri
Došla dvojica u 5 ujutru. Pravo sa žurke. Imaju sve potrebne papire, držali su ih u torbici. Ne vide na oči od alkohola i trave ali moraju to da obave, za 20 dana se ide na ekskurziju. Pale cigare jednu za drugom i raspravljaju se ko će da ode do pumpe/trafike da kupi još jednu paklu Marlboro-a i Koka-Kolu.
Glas razuma
Uglavnom žena u pedesetim godinama koja, par minuta pre otvaranja ulaznih vrata, moli ljude da oforme red "jedan po jedan" na šta mnogi negoduju jer su mislili da će moći u gužvi da se promuvaju par mesta ispred. Pošto je mnogi gledaju kao vođu u tim trenucima, malo ko primeti da je ona, u svom tom kreiranju reda i organizacije, preskočila barem 15-tak mesta i bliža je cilju.
Ispala
Lik koji je došao u 10 sati, kad su svi brojevi već podeljeni i vremena određena za taj dan. Srećan, videvši da nema nigde nikog, maltene trči ka cilju i ulazi u čekaonicu gde zatiče barem 25 ljudi koji čekaju svojih "5 minuta". Tu saznaje da je džabe dolazio i sutradan se pretvara u vampira.
To je jedan težak posao biti doktor. Dolaze raznorazne stranke sa raznim pričama, rođaci bolesnika, švalerke, žene, babuskere, Boško Despotović, sestre, nezadovoljni pacijenti, uvek neugodni bolesnici u svojim bolničkim posteljama i naravno džangrizavi prolaznici i kritičari institucije i profesije. Doktori primaju mito, sestre se jebu ko štuke, redovi kao ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svi voze bemve dok se građani klackaju u fiatima, aparatura zastarela, nema klime, nema dovoljno ni sedalica u hodnicima kad je navala a pisani su građanski predlozi za stajalište na liniji 53 stvarno nema smisla niti kad je sneg niti kad je kiša niti nema zaštite od sunca a svi drugi u još gorim naseljima svi imaju nove tende na stajalištima i klime i nisu osuđeni na ariva lopovluk, privatne klinike mlate pare u nedostatku državne organizacije, farmakomafija, ništa ne može bez recepta, sve je skupo, nema ništa za džabe, doktori prepisuju ni sami ne znaju šta svako zna bolje od njih, gori su od prognoze, kreveti škripe a zavese prljave, sestre arogantne. Onda umre neko na operacionom stolu pa moraš da saopštiš familiji neće sigurno asistenti i sestre a znaju svi da jedu govna. To je najgora stvar kad nosiš čoveka na duši osim kad je neki namćor pa ako ti nije drago nije ti ni krivo. Pa onda ima slučajeva i kad nasrću i optužuju doktora da nije dovoljno uradio da je mogao nešto da učini pa mu prete porukama kao sudijama i sačekuju ga posle posla ili vode medijsku kampanju protiv njega i olajavaju gde god stignu a ponekad i ostave mrtvog goluba u zelenom džaku za đubre na terasi, kao predsedniku demokratske renesanse. Doktor je pokvaren, korumpiran, umišljen i neće da primi bez knjižice. Da čovek umire džaba mu ako nema overenu zdravstvenu ne gleda se isto onaj sa overenom i onaj sa neoverenom kao ni onaj sa skupljom odećom nego neko ko izgleda siromašan. Ona ambulantna kola po gradu samo stvaraju nervozu a pale sirene sigurno nekad samo da brže dođu na sladoled. Doktor mora da ima sedam očiju i da drži celu bolnicu pod svojom palicom, mora da se zna red i disciplina, da se pare štede, da zafali wc papira ali ne lekova, da se tačno zna šta se žrtvuje, šta su prioriteti i gde ima jeftin prašak za veš i da se gleda da se tečni sapuni kupuju samo na velikim akcijama da se zaduže ljudi samo da prate cene po marketima i profesionalnim radnjama, moraju sestre da se opominju ako su okna previše štrokava, prst mora da pređe svaku tačku, doktor mora da se prošeta po celoj ustanovi kao najokoreliji inspektor u restoranu da traži dlaku u jajetu, zovite pod hitno molere, popravite onu tamo utičnicu, tamo da se ispolira džogerom kao u kombank dvorani, kvaka da se pritegne sve da bude kao da drug Tito dolazi. Da se kupe oštrije makaze za sečenje creva, jači konac i veći frižider da ne mora svaki dan da se dopunjava staropramen jer to je nasušna potreba svakog doktora da mu se ne tresu prsti na operaciji. Da se kupe bolji kancelarijski računari i instaliraju najnovije igre. To je samo deo posla. Svi propusti moraju da se nature na nos od strane nekog direktora i doktor mora da stoji pola sata ukopan u kancelariji kao đak. Zato doktori često i puše i imaju oronuo izgled. Njihova deca su žrtve terora i odaju se porocima kao i njihove razvedene majke koje ne mogu da izdrže više od 5 godina sa doktorima kojima je posao važniji od kuće. Doktora jebu sa svih strana i niko ga ne razume, osim nekih pacijenata koji ga zovu na slavu a poneki put i završe u zatvoru sa Radoslavom Rakovićem. On spašava živote ali to nije dovoljno za njegovu familiju i njegovog oca generala koji ga je video kao ministra zdravlja. Ženu uopšte ne interesuje koliko je stomaka zašio samo je interesuje da sa drugaricama ide na tenis i plivanje a u džip nikad ni kap goriva jedinca je pretvorila u nesposobnjakovića koji nije talentovan ni za jedan sport a i ima klempave uši ne znam kako ga je rađala. Nju samo interesuje ljubav, da je otac tu a ona da ne plaća nikakvu cenu i ne polaže nikakvu žrtvu. Sestra živi u Londonu i sa njom nije u najboljim odnosima mada zna da govori protiv snaje tako da mu nekad bude drago. Ona radi za mnogo veću platu a završila je književnost, ona će hiljadu promeniti vera a on je patriota, jebeš pare, a sestra izrodila tri hindusa i to joj je život. Doktori ponekad odu na TV Happy u emisiju Posle ručka da pričaju sa dr Marićem seksologom i Vanjom Bulićem magaretom o gorućim problemima u državi i zdravstvu a na kraju se to okrene na priču kako je u Srbiji a kako u svetu. Doktori vode usamljen život i najbolji prijatelj im je viski i cigara ili tompus ako rade u privatnoj klinici. Doktori ako su dobri nose naočare a ako su korumpirani onda ne nose.
