Juče posle friziranja u novu, fensi frizuru stižem do najboljeg ortaka, u jednom selu, faktički (nije baš selo, ali nije baš ni grad).

-,,Brate, kako si? Vidim frizuru, fensi i sve...''- kljucne me prstom po glavi. -,,Nego, šta se dešava sa tobom? Nema te već dugo. Jer se još uvek pališ na onog skrndelja...Ma ne, ti si sad našao drugog skrndelja... Nego znaš šta- ima jedan skrndelj, mislim, da, skrndelj, baš po tvojoj meri ovde u ovom delu grada...''- kaže m ondai.

-,,Šta ovde, brate pa ima? Samo ti, ona crkvetina, sedište komunističke partije, babe i dede zagrljeni na klupicama i Tehnička škola, jedina u celom gradu u koju većinom idu normalni tipovi.''

-,,Ima, ima riba, nego ne znaš gde da vataš...Slušaj, idem ja da slušam The Cranberrys, Sex Pistols i Baju Malog Knindžu (super kombinacija, BTW), a sutra dođi na autobusko stajalište ispod Lešnika... Samo ja, ti i ta riba...Možda ćemo da zovnemo i onog Jakšu ako hoćeš, ali nećeš...''

Možete pogoditi da se nisam odazvao na poziv najboljeg ortaka da mi on nađe ribu. Svoju ribu pecam sam, ni u centru, ni u huliganskim predgrađima gde nafrakane žene apsolutno dominiraju ni u selendrama sa crkvicom, nazivom skrndelji za sve po mainstream mišljenju loše ribe (što je totalno patrijarhalno) i KPJ, kao on, već u nekom drugom selu, SW ili E (možda čak I NE). Koje je to selo, nisam mu rekao, ali sam dan pre toga, u petak, bio na dejtu sa ribom koju on ni ne poznaje i sve mu lepo- prećutao.

ŠTA SE MOGLO DESITI, PO MOM MIŠLJENJU I ISKUSTVIMA DRUGIH:

Jer evo šta bi se desilo da sam otišao. Naravno, odavde do kraja teksta sve je plod mašte.Došao bih do Lešnika i taj ortak bi se pojavio zajedno sa devojkom. Nekoliko stotina mladića iz Pičkovca bi stajalo u žbunju i posmatralo. Devojka deluje sasvim pristojno, čak dosta normalno. Nije moj tip, liči na neku frizerku iz mog kraja, ali nije ni skrndelj. Ona bi počela da me nešto pita, sve vreme se tiho kikoćući, i sprdačili bi se sa mnom i moj najbolji ortak i momci, pa bi me zagrlila i poljubila. Onda bi ceo grad prasnuo u smeh. Našli su mi jednu od pristojnijih lokalnih drolji koje su bile sa svima, ali ipak lokalnih drolji. Meni, ,,intelektualcu'', doduše bez naočara i bez bedža, ali ipak intelektualcu, našli su lokalnu drolju.

-,,Bila je to samo šala. Nemoj to da shvataš ozbiljno.''-rekao bi mi ortak,
a onda bi se suočio sa mojim besom.

Ali bi me terali da se oženim sa droljom, koja je bila sa svima. Odveo bih je iz Pičkovca u pičku materinu. Da jednom i ja nekoga nešto poslušam, tako svojeglav tokom svog života. Imali bismo decu, ne baš vunderkinde jer bi preuzeli sve od nje, ali bismo se rastavili i ona bi pobegla,
završivši možda na reklami za brakorazvodne parnice, organizacije Brakorazvodne parnice D.o.o. TM ili Čuvajkuću D.o.o.o. TM.

Naravoučenije: Sami tražite ribe koje vam odgovaraju, ne lovite ribu po savetima najboljeg ortaka, jer on obično čeka samo da vas ispali, pogotovo u takvim situacijama.

Intelektualno muško društvo- školski i fakultetski profesori:

Lepotan intelektualac- Ima dvadeset i kusur godina, uticajnog dedu i smotanog tatu, završio faks u roku. Sluša Tošeta Proeskog, organizuje krvave studentske žurke ( https://vukajlija.com/studentska-zurka/462585), stalno menja boju kose sa mladog crnogorskog (ili islandskog) političara, preko smeđokosog kanadskog lepotana, do plavokosog šmekera iz Australije. I naravno, otkida sve najbolje ribe, što mu i jeste svrha života. Ali je bio nepopularan kao klinac zato što se prosto nije snašao. Smotaniji od geeka, samo se pravi da je nešto zato što je lepotan i pametnjaković u jednom. Predaje obično fiziku u srednjim školama, gde ima mnogo klinki koje se lože na njega. On ih krišom zavodi britkim jezičkim potezima.

Geek- Ima trideset godina, nikad nije radio one stvari, nosi naočare i kariranu košulju i roze pantalone, vozi taksi u slobodno vreme. Obično predaje istoriju.

Džejms Herio, Tobi Megvajer i Elajdža Vud tip - Balaševićev Bane- Obično predaje fiziku, ali za razliku od lepotana, u osnovnim školama. I sam je lep, ali ne kao lepotan i frajer, već kao neki jorkširski veterinar ili kao Tobi Megvajer u onom matine filmu o sirotištu. Savršen sin, savršen dečko svojoj devojci koja je ista kao on, savršen profesor, savršen tip, izdržao gomilu prepucavanja na njegov račun, za razliku od ostalih stojički trpeo, dobijao dobe ocene, lizao dupe profesorima a odbio da bude asistent na faksu zato što mu je cilj, je li, da bude prihvaćen član društva i lokalne zajednice, da ide na nerve svim slobodnijim ljudima u regionalnom centru gde je završio fakultet, da liže bakutanerima i intelektualcima starijim od 80 godina dupe, da bude voljen i cenjen. Kandidovaće se za predsednika školskog parlamenta, iako je iz osnovne škole izašao pre sto godina.

Geek-tupadžija: Ima najviše dvadeset i kusur godina, genijalac u oblasti kojom se bavi. Iz nekog razloga deluje tako obično, pa ga zovu ,,tupadžija''. Ali ne samo zato, već zato što mu je devojka najčešće psiho slučaj ili poluružna. Često ima obrijanu kosu, bradu obično ne nosi, ili nosi jareću, ima okruglo lice koje je nekad bilo bubuljičavo ali sad usled ovolikih muka i oslobađanja od roditeljske i psihijatrijske dogme više nije. Predaje kao asistent na faksu ili u srednjoj školi, đaci ga ili idolizuju ili mrze. Čude se što je ovaj čovek uopšte preživeo ispisivanje iz škole dva puta, pad sa osmog sprata, hiljadu puta ostavljanje od iste devojke, tuče dok je još bio goluždravo pilence u opasnom kvartu, drogiranje u srednjoj školi, i uz to vremenom postao mašina za ubijanje (u pojam) svih onih koji učenika koji ne slušaju. Ako počnu da ga mrze i da mu se rugaju, videće da može da bude gadan, kada ih natera da rade vežbe iako predaje ,,duhovni'' i ,,intelektualni'' predmet. Najčešće predaje fiziku, geografiju, latinski, srpski, francuski ili engleski. Kada ostari, ima sedu bradu, stomačić i liči na Deda Mraza. Ono mihajlovićevsko u njemu što želi da se bije sa drugima je malo potisnuto u drugi plan, ali zato su baklave i torte u prvom.

Jebem vam svima majku tip - Običan čovek, crne kose, lepog lica, tek došao u bratiju i osedeo za dva meseca. Postaje najomraženiji u muškom društvu, jer je down-to-earth, običan i bez ikakvih životnih problema, naizgled. Ima dve ćerke i ženu koje mora da izdržava, živi u selu blizu grada ili u predgrađu. Predaje najćešće matematiku u višim razredima osnovne škole ili na lokalnom privatnom fakultetu.

Čovek koji se jednog dana budi svestan da je juče bio najvažniji dan u njegovom životu. Do juče je bio slabić, pio sedative, bio geek od IQ 140, gledao kako drugovi igraju karate, kako promiskuitetne devojke zajebavaju pola škole, pa i njega, i zapravo je to (luzer) i ostao, ali ostvario je SVOJE snove, a ne tuđe, što znači da se prilepio uz guz nekom profesoru i zamenio ga. Sada može sa ponosom da turi ono Žikino ,,Ko cvika, može da se slika'' jer se on na kraju ipak slikao, i to kao profesor na nekom konzervatorijumu ili fakultetu prirodno-matematičkog tipa, koji putuje po celoj Evropi, nema ženu i decu jer se to ne može postići radom, talentom i IQ-om. Ostvario je svoj najveći san, dokazao se, ljudi koji su bili protiv njega u prvoj fazi sada su ili i dalje neutralni, ili ga se plaše, ili su se popeli na isti ili viši stupanj kao on (only in Serbia and United States of America, respectively). Međutim, njegova majka je pasionirani ljubitelj bangladežanske kulture i san joj je da tamo ode. Ona jednog dana umire, tužni sin koga je majka vaspitala da bude malo manje štreberčić u klasičnom smislu a malo više autentični, neshvaćeni genije, sada donosi ružu na majčin grob i smišlja plan kako da se preseli u Bangladeš, da tamo predaje na Univerzitetu u Daki. Već je potegao vezu, pisao o bangladežanskom matematičaru, šansa se sama ukazala i eto rešenja i za brak- oženio je siromašnu bangladežanku kojoj je edukovani, ali malo manje siromašni stranac bio najbolja prilika, jer do lokalnih bilmeza u najgušće naseljenoj zemlji na svetu teško se dolazi preko roja ljudi. Tako se srećno završava i njegova i njena priča, sem što budu kasnije dovedeni do prosjačkog štapa kada on izgubi posao, i pita se zašto nije u Srbiji, jer sada nema ni za kartu do Nju Delhija, a kamoli do Beograda. Ostaju zajedno kao pravi ljubavni par, ali sin ili ćerka rade naporno da izdržavaju ovaj m(j)ešoviti brak. Ono što je zajebano jeste što sin ima potpuno istu ideju kao tata, a nije retkost da ćerka takođe nauči da čita sa 2-4 godine, postane matematički genije i emigrira u Srbiju...Gde će biti novog bombardovanja, i krug se neprestano vrti na relaciji Bangladeš-Srbija. Prokletstvo koje je započela majka glavnog junaka ove priče, a koje će se nastavljati daleko posle njegove smrti. Rodiš se, malo si fizikalisan, malo si Abi Linkoln+Bendžamin Frenklin, malo si ROCKY BALBOA u Rocky 4, malo si asistent, malo fizikališeš, malo si asistent, malo fizikališeš, malo emeritus, pa umreš.

Svi mi nažalost imamo krnji uspeh, kada smo nadomak da nešto ostvarimo, i onda tu mogućnost izgubimo ili izgubimo elan, još češće, pa moramo da se dovijamo kako ćemo i šta ćemo i da se poštapamo.

POSLOVNI LJUDI:

Kada si ostvario sve svoje snove, al' nešto koči. Posao koji hoćeš ili mesto na poslu je tvoje, ali se eto desila nova ekonomska kriza i ti moraš da rezigniraš (prosto reći daš ostavku), da se povučeš na niže mesto ili da se boriš sa krizom.

POLITIČARI:

Došao si na vlast, ali prethodni koji je bio pre tebe ti ne da mira, a mlade nade hoće da te sklone po svaku cenu.

MLADIĆI:

Devojka o kojoj maštaš je tvoja, al' ne lezi vraže, moraš da je ženiš i da imaš decu sa njom, što je prevelika odgovornost. U suprotnom će da je, kao u Zdravkovoj pesmi, odvedu Cigani čergari, ili će se, realnije ali manje romantičnije, udati za nekog drugog, a ti ćeš postati i ostati BESPIČMENJAK.

DECA:

Pretuko te neki Toki Buta ili Mita Trta, vratio si se sa stricem, vojnim penzionerem i jebo mu majku, ali došao je Mitin deda, naizgled simpatični čičica u fazonu Mister Mijagi i jebao mu majku. I tvoj stric će narednih mesec dana, dok ne povrati snagu, biti u bolnici ili na odmoru od svega ovoga, a tebi će pripederčasti Tuta jebati majku ponovo.

ŠKOLARCI:

Ona petica iz matematike o kojoj maštaš je tvoja, ali ponavljaš zbog fizike ili se seliš u drugi grad, jer ti se roditelji razvode. Pevaćeš školo nisam te ni volo, ali ćeš očigledno biti lišen bezbedne budućnosti, što i nije baš tako lepo i svetlo.

Deda sa sela je rekao unuku koji ide u Beograd ,,Uželećete se vi budaka i rada, kada tamo budete gazili preko živih ljudi i smeća, da biste došli do uspeha. Ma inače, i ti si budak, drugi ti ne treba.''

Onaj klošar što čisti sve đubre po ulici- svi nažalost vrlo lako možemo skliznuti i postati kao on.

Svaka zemlja na Balkanskom poluostrvu.

Dodatak u pljeskavici, dodatak u salati, dodatak u životu... A može biti i čovek, dakle ljudsko biće, koja se uvek prilepi uz bilo koje društvo i svi se zapitaju otkuda on tu. Onda se ispostavi da je višestruko koristan i postaje deo društva, ali inicijacija se nikada ne završi i uvek ga pomalo zaboravljaju. No prilepak pak uvek ostaje prilepak.

Za čoveka koji ima fakultet, ili ga nema, ali ga mrzi da radi danju u kancelariji, a ne može nikako da sam osnuje firmu, previše dobro da bi bil istinito. Posao koji mu daje slobodno vreme celo prepodne, drema od pola 6 do 9, eventualno 10 ako živi blizu posla, i onda ide da čuva institucije. Na razmeni smene, u poslednjih pola sata, propušta ljude. I tokom noći se ništa ne dešava. Jedini problem, ali nije krupan, jeste to što ipak živimo u Srbiji, te nije baš da čuvar nema glavu u torbi.

Najbolji osećaj na svetu, u isto vreme i najgori. Kada svi pokvarenjaci, pametnjakovići, pametnjakovići-pokvarenjaci, žene i dobrice ovoga sveta ne mogu da se mere sa najvećim mangupom koji postoji, u bilo kojoj oblasti. Kada si prešao Albaniju i preplivao Sutjesku, i pobedonosno umarširao u rodno mesto. Niko više ne može ništa da ti prigovori, ljudi samo šapuću loše stvari o tebi, ali si za njih i pred njima neprikosnoveni idol. Mladi ti se klanjaju, dede pričaju priče o tvom herojstvu bilo koje vrste. I nemaš nikakvu korist osim što si ostvario sve svoje snove, i što na kraju filma o tvojoj mladosti i borbi umesto THE END piše THE BEGGINING... To je poenta puta od pašnjaka do naučenjaka, od čistača do bogataša, od đaka do profesora...

Čarapanija- mora se pomenuti ovaj deo zemlje, možda čak i prvo,
jer ima ,,central belt'' položaj, nema mnogo planina, makar ne uz Moraavu.
Tu spadaju Kruševac i Trstenik, a po nekima čak i Vrnjačka Banja, Kraljevo, Jagodina, Svilajnac, Paraćin, Željin i Levač.
Izgovor je postao TV fenomen, na žalost građana koji žive na tom prostoru. Posle nekog vremena, shvatili su da nisu jedini ali jesu najupotrebljivaniji
dijalekat na prostoru Srbije na filmskom i TV platnu, ali to ima svojih dobrih strana, jer ko ih još nije zavoleo? Čuveni su po vinogradima, rekama, Zapadnoj
i Velikoj Moravi, te dobroj klopi i turizmu. A i Car Lazar je iz Kruševca.

Južna Srbija- Po mom mišljenju, divan kraj. Grčka u malom. Plus, ima jedan veliki grad, Niš, koji je poprilično postao obeležje tog kraja. Leskovac se diči najvećim
brojem stanovnika u širem području posle velike četvorke.

Erska- Po mentalitetu negde između Pirota, Čarapanije i Moravičkog kraja, Erska je poznata po tvrdokornim ljudima, često umetnički nastrojenim i buntovnim
(za razliku od Moravičkog kraja), kojima život nije lak (za razliku od čarapanskog kraja), a koji nisu ni toliko škrti (za razliku od Pirota). Po površini nije
velika, ali je ujedinjena i turistički najrazvijeniji deo zemlje. Pored toga, većina ljudi koji su nešto krupno postigli u ovoj zemlji su odatle.

Šumadija- Centralni deo zemlje, prirodno razvijen sa dosta gradova. Sve južno od Beograda, pa do Erske, Čarapanije i Moravičkog kraja je Šumadija. Glavna naselja
su Kragujevac, Aranđelovac, Topola, Ljig, Smederevska Palanka. U Šumadiju spadaju i Grebići, Čačani s one strane Morave ka Beogradu, od Ljubića pa naovamo,
Čarapani od Kraljeva ka Kragujevcu, Gornjomilanovčani koji su, bez obzira na negodovanje, pod okriljem Čačka itd. Neki svrstavaju Moravički kraj i Čarapaniju
u Šumadiju, jer su bliže centru Kragujevcu nego Topola.

Moravički kraj- Kraj koji se diči raznim stvarima, ali ponajviše tim da je mali po površini, a veliki geostrateški. Čačak, glavni i najveći grad je hub industrije,
ali i kulture. Nalazi se između Užica (Erske), Kraljeva, Gornjeg Milanovca (Beograda), Kosjerića i Valjeva (Ravne Gore), Kragujevca, Svoje Erske (Lučani i Ivanjica).
Kraj se svodi na Dragačevo, Čačak, Ljubić, koji geografski spada u Šumadiju, eventualno Brđane, selo na pola puta do Milanovca, te sela na Starom putu Čačak-Kraljevo
i novom putu, ali i na Ovčar Banju na putu ka Požezi i sela ,,s one strane'' kod Kablara. Sa Ovčara i Kablara pesma stara!

Istočnjaci- Kraj koji živi u Nemačkoj, a sa istoka Srbije su, ne iz NP.

Smederevo- Grad koji je prapostojbina Bode Ninkovića, veoma lep i razvijen kraj, iako se može desiti da zaboravite da ga pomenete. No šta ćete, tu su arheološka nalazišta, nekada je sve vrvelo od Kelta pa otuda članstvo Ace Seltika u jednom bendu iz ovog grada (po duši, kao Kragujevac, Leskovac i svi gradovi manji od njih, zapravo- metropola, za srpske uslove naravno).

Severozapadna Centralna Srbija- Mačva, Kolubara, i tako to. Nema šta, fina mesta. Desanka Maksimović, Loznica, granica sa BiH najbliža Beogradu.

Najveća uvreda na svetu, kada nekome kažete da ga poseduje, ima logično značenje samo u mešavini srpsko-nemačkog jezika. Da biste je savladali, morate dobrano gledati partizanske filmove iz 1970-tih godina.