Zatvor Masijahu kraj Tel Aviva, velika zgrada, vidi se, skoro obnovljena.
Lepo okrečena i osvetljena prostorija, u kojoj se može osetiti miris Mediterana i još toplog peciva, posluženog u velikoj ovalnoj činiji na sredini stola. Pored su uredno složeni papiri, jedna hemijska i dve čaše vode, za stolom dve stolice, od kojih je jedna bila zakovana za patos.
Znojavi dlanovi su odavali moju nervozu, kao i nesrećom, ubrzan rad creva. Sada mi je kasno da idem do toaleta, moraću da trpim. Ni na vrućinu nisam navikao.
Otvaraju se vrata i div u čuvarskoj uniformi uvodi izrazito sitnog čoveka, ne starijeg od 30 godina. Setih se priče iz Prve Knjige Samuilove.
Pružih sitnom čoveku ruku pa napravih kriv i veštački osmeh, kada videh da je u lancima i da ne može da uzvrati pozdrav. Čuvar mi se samo cinično naruga, veže momka za stolicu i reče da ga pozovem ako nešto ne bude uredu.
Izvadih nesigurno diktafon iz džepa, stavih ga na sto i priča poče:
-Dobar dan, gospodine Malahom. Ime mi je Šimon Mejerovič Dubnov, iz Sankt Peterburga sam. Upravo radim članak za novine...
-Mislite Lenjingrada?
-Ovaj... Da... Mislim, tako se nekada zvao.
-Palata sovjeta? Da li je i dalje tamo?
-Palata sovjeta? Hm... Moram vam priznati da ste me zbunili. Ne, već više od 20 godina je to Dom kulture.
-Sergej Kirov! Voleo sam tog čoveka, umeo je da popije! Uvek raspoložen za društvo. I žene su ga volele. Znao je za Damoklov mač i nastavio da drma tavanicu. Ne rađa se mnogo takvih.
-Kirov? Partijski funkcioner? Ali on je ubijen prošlog veka. ’35, ako se sećam.
-’34.
-Voleo bih da nastavimo.
-Izvolite, dragi Dubnove. Za koje beše ono novine radite?
-Sankt Peterburg Danas.
-Lenjingrad Juče. Oprostite, loša šala.
-Khm… Zbog čega ste osuđeni na 7 doživotnih robija.
-Jer sam porodio 27 žena i 3 muškarca. Zašto se, pobogu, vrpoljite?
-Izvinjavam se, nešto sam loše pojeo. Kažete, porodio?
-Nemoguće! Ovde i zatvorenici dobijaju sveže pecivo svakodnevno, a svake srede i petka desert iznenađenje. Posle 15 godina i to uspevaju. Da me iznenade, mislim. Doduše, neki poštovaoci religije desert uporno izbegavaju. Kažu da se iskupljuju. Time već nisam iznenađen.
-Lepo. Nego, možete li mi razjasniti šta vam ste mislili ovim "porodio".
-Znate li priču o Kainu i Avelju?
-Znam. Davno sam čitao.
-Ne znate, jer ste samo čitali. Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugima ulivalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on je izazivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu, kao neki poštanski žig. Tako šta grubo, dešava se retko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i nelagodno, malo više duha i smelosti u pogledu nego što su ljudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao "znak".
-Interesantno.
-I nije baš. Kap ne može biti interesantnija od okeana. Ali je dobar početak.
-Optuženi ste za ubistva. Svako na različit način.
-To sada nije bitno. Ja nisam kriv za ubistva, iako im je moja ruka presudila.To nisu ubistva, a ja sam Kain. Oni nisu mučenici, kao što ja nisam zao, svirep i obuzet taštinom. Oni su ponovo rođeni, a ja sam im, poput nežnih ruku babice, pomogao da se ponovo rode.
-Nažalost, bliži se vreme posete kraju.
-Ostaću ovde još 640 godina, ne libite se da i sutra dođete. Voleo bih još da vam pričam. Drugi neće znanje poneti napolje.
-Hoću, rado.
-Još nešto upamtite, ako čovek koji nešto nužno traži, nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo. Sačuvaću vam malo deserta sledeći put, pošto pecivo niste ni pipnuli. Sad će i Golijat.
"Nesalomiv & neumoljiv"!
Nesalomiv tehnički, neumoljiv u potrošnji goriva.
Motor i transmisija:
Otkriva nam pravo malo remek-delo ruku vrednih kovača srednje Rusije i zapadnog Sibira.
Nema delova koji su lakši od 50kg i nisu od metala. Takođe, konstruktor je predvideo da onaj ko održava mehaniku na UAZ-u ne mora da ima IQ veći od 28.
Realno nemoguće pokvariti, osim ako nešto ne slomite na silu.
Ubrizgavanje goriva:
Nedvosmisleno nam daje do znanja da fabrika koja proizvodi karburatore, takođe proizvodi i najbolje vodokotliće u celoj Rusiji, koristeći se istim patentom kao i za karburator.
Unutrašnjost:
Veoma originalna. Naime, uopšte nema plastičnih delova, sve je gvozdeno, osim volana. I sedišta su gvozdena, doduše sa malko sunđera preko. Od instrumenata ima kilometar sat, lampu za ulje i struju. Ručica menjača začudo nije gvozdena, nego ovaj put za promenu čelična i kraća je od metar.
Spoljašnost:
Nema ničega što može da se na bilo koji način polomi.
Dodatna oprema:
Lanac za izvlačenje trupaca, čekić od 5kg, pajser i rezervni točak.
UAZ je opšte prihvaćeno ime za UAZ(Ulьяnovskiй Avtomobilьnый Zavod)model 469.
Vozilo sa kojim u fabričkom kompletu opreme dobijate kurblu i let-lampu.
Ozbiljno.
Let lampa služi da kada je(iz uputstva za upotrebu) manje od -40 C, upalite i postavite je upaljenu na za to predviđeno mesto na bloku motora. Ona će zagrejati ulje u motoru (koje je na tim temperaturama tečno koliko i prevreo kraljevački sir). Zatim, posle 5 minuta, onom kurblom vrtite motor oko minuta i to sada već vruće i tečno ulje tako zgreje i ostatak motora. Zatim lepo uzmete ključ i upalite džip.
Ne znam ko je ovo smislio, ali vidi se da je iz muke smišljeno...
Rečenica koja se obično izgovara na kraju opisivanja nekog veoma smešnog događaja.
Da vidiš šta bilo danas na istoriji. Jovan se klati na stolici i uzme Marko i šutne mu malo stolicu. Kad se ovaj izlomio dole... Mi u komu. Nismo mogli da ga sastavimo.
Kviz u kome takmičar mora da odgovori na mnoštvo glupih pitanja Dejana Pantelića ,a da za to ne dobije nikakav novac,a ta pitanja gorepomenuti voditelj postavlja pre samog kviza.
Dejan Pantelić : ''Nadam se da ste se udobno smestili u stolicu.''
Takmičar: ''Jesam.''
Dejan Pantelić: ''Kažite nam,kako vam se čini u našem studiju?''
Takmičar:''Pa..lepo je.''
Dejan Pantelić : ''Dobro.Vi ste po zanimanju električar,jel tako?''
Takmičar: ''Jeste,ja sam električar.''
Dejan Pantelić:''Oženjeni,niste?''
Takmičar: ''Ne,nisam.''
Dejan Pantelić (uz osmeh) ''Ali voleli biste da se oženite?''
Takmičar: ''Jeste ja bih voleo da se oženim.''
Dejan Pantelić ''Da,da.Prvi put ste u kvizu?''
Takmičar (već pomalo mrzovoljno) ''Jeste,ja sam prvi put u kvizu.''
Dejan Pantelić: ''Da,da.Kod kuće obično sve znate?''
Takmičar: (ćuti)
Dejan Pantelič: ''Kad ste popunjavali listić za prijavu niste napisali ništa za hobi. Imate li neki hobi?''
Takmičar: ''Imam hobi.''
Dejan Pantelić: ''Koji vam je hobi?''
Takmičar: ''Pa imam dosta. ''
Dejan Pantelić: ''Pa navedite nam omiljeni!''
Takmičar: ''Uh...pecanje.''
Dejan Pantelić: ''Pa ima li ribe?''
Takmičar:''Jeste,IMA!''
Dejan Pantelić: ''Ovo stvarno zaslužuje jedan veliki aplauz!
Publika: (aplaudira)
Dejan Pantelić: ''Da,da.Električar koji voli pecanje,a voli i naš kviz.Pa to se stvarno retko vidja.A mogli biste (uz osmeh) i da nam popravite naš visoki napon.Dobro,dobro.Šalimo se malo.''
Takmičar : (u sebi) ''Jebem ti ja mater i što sam došao ovde,bolje da sam seo na električnu stolicu nego što sam seo ovde.''
Imaš 20 godina i boli te palamar za sve na ovom svetu, vučeš se kroz obrazovne ustanove, čekaš na diplomu pa da počneš da živiš, ali oprem! Nije sve tako sjajno, čak šta više zardjalo je i čeka da te zarazi nekom boleštinjom od koje ćeš celoga zivota imati facu šutnute džukele. To je realnost, oblikuje ti jebeni um, i ispere ono malo mozga što dobiješ... Posle deset godina jedva nadješ neki pos'o, i to preko neke jadne veze, jer, gle' čuda, sad u modi nije engleski jezik nego turski! Vučeš se svaki dan kao na električnu stolicu, nebitno u kom smeru ideš. Nasmeješ se samo kad vidiš nekog goreg od sebe, jer nisi svestan koliko je moguće nisko pasti... Sedneš i razmišljaš kad si zadnji put čuo smešan vic i shvatiš da ga upravo živiš... Posle toga si sine, dobar samo kao materijal za trač partiju neke babe, kad kaže: " Šta li je s' onim bilo, kad je onako izbledeo, senka od čoveka..."
Proces sedenja za radnim stolom u kome ti je vise stalo da nabijes prosek na ConQUIZtadoru nego na faksu!
Ispit, januarski rok: Jaooo, kako sam mogao ovo da roknem!? E stvarno moram da zagrejem malo stolicu.
Februar, radni sto: Jaooo, mamicu mu njegovu, ti ces meni da rokas glavnu bazu!!!
Varijacija na temu "Mogu da mu jedem burek s' glave". Osoba koja je mnogo niska zaslužuje ovaj epitet, prvenstveno jer se on govori onim najtežim slučajevima.
A: Jao, vidi onog dečka tamo kako je sladak.
B: Aha, valjda će uskoro da ustane, da ga odmerimo kako valja.
A: Auuu, bolje da je večno ostao zalepljen za tu stolicu. Pa, on je metar i šumska jagoda. Gre'ota u Boga.
Dete koje ima neizdrživu želju da gletuje nešto, ali dok ne poraste i ne ostvari svoje snove, lepi sline ispod i iza namešta i sl.
- E brate privuci stolicu da vidiš ovaj sajt.
- (šakama hvata odozdo) Au, brate, šta ti je ovo hrapavo ispod stolice?
- Ma klinac lepi slindže po kući, sve mi živo upropasti! U molere ću ja njega...
Zabrana odlaska na more ili planinu sinu koji obnovio godinu na fakultetu.
Cele godine ćeš ti meni da greješ stolicu, a ima i da te zaposleim u Omladinsku zadrugu, pa ćeš da vidiš kako je onima što ne uče, majku li ti tvoju glupu.
Kada neka osoba, koja inače nije gadljiva, čak, teško je zgaditi je, čuje i odreaguje sa :jao, fuj! znači da je to baš ružno, gadno, i neprijatno.
,,*Duuoktore, nešto se ne oseeećam duuobro.
*Onda doneste sutra urin, stolicu i spermu na pregled, pa da vidimo.
*SUUTTRRAA!! Ma el muuoože saaad, evo, ću daam gaće odma, na njima ima sve da nadješ.,,
