Obično to kažemo u trenutcima kada nam dokurče moderni vidovi komunikacije, te ponosito isključimo prokletinje u želji da neometano uživamo u nekim malim životnim zadovoljstvima kao što su san, lagani letnji ručak od petnajs' ćevapa na kajmaku, hladna medovina ili, fala bogu, taslačenje.
Naravno, primetna je doza sarkazma jer najmanje što očekujemo od horde Marfijevih daveža (zovu kada su ti najmanje potrebni u životu) je da ih zabole patka kako smo.
-E takoc! Zvono isključeno, mobilni utihnut, Skajp isključen, šta još, šta još...aaah fiksni, da me neko slučajno ne pita kako sam. 'Odi dedi. iščup Joj živote, što je lepo kad te zabole za ceo svet... ko ti je rekao da se oblačiš?
Najčešće pitanje tokom diktiranja na časovima, bilo u srednjoj, bilo u osnovnoj. Ono što treba da se pita to niko ne mari, ali 'kako' to je svako bar po jednom pitao na času. Od ovog pitanja profesorima/nastavnicima/učiteljima se diže kosa na glavi, a i pritisak.
- Pišite deco: Drugi svetski rat je počeo 1.septembra.1939 godine. - Kako? - Dobro bre Ivane jesi li toliko gluv!? Dvadeset puta si me pitao kako! Jel to ti mene poprckuješ?
Iliti kako ide škola, fakultet. Ovo ćete uglavnom čuti od malo ruralnijih ljudi ili jednostavno ljudi koji se nisu toliko proslavili u školi ili pak, na fakultetu. Najbolje je da samo odgovorite da je sve super, i da nastavite dalje raditi šta ste radili. U suprotnom će vam pametovati o školovanju neko ko nije ni osnovnu završio i uglavnom izgovoriti bar jednom rečenicu: "*Nemoj da prođeš ovako kao ja...*".
- Marko, kako ide nauka? *Zaustavlja kolica puna đubriva.* - Ajoj, ne opet ti... Evo ide, dobro. Fali mi jedan predmet još da položim, i na budžetu sam. Težak je PMF. - Pm, šta? Pa i nije baš najbolje, ali dobro. Mogao si to i ranije riješiti... - Ma najbolje da sam doktorirao odmah na prvoj. Dovidženja!
Nekad su naši stari, znali bolje od svakog pedijatra, da procene zdravstveno stanje najmlađih članova porodice. Metodom gledanja u nošu, za par sekundi su na osnovu forme govanceta imali kompletnu zdravstvenu sliku bebaća. Obično su uz dizanje deteta sa noše, izgovarili legendarnu rečenicu ''Da vidimo, kako smo kakili''
-Pogodim ja tezgu u kafani Čarda, ima tome mesec, mesec i po. -Aha, znam gde je. Malo je van puta, al dobra kafana. -Jeste, i dogovorim se sa gazdom da spavamo tamo, jer radimo četri dana nedeljno pa da se ne cimamo. -Pametno... -I taman negde oko 6 ujutro, kad mi poležemo, gazdin klinac ustane i baba ga posadi na nošu, a minimum pet puta ponovi ''ajde da kakimo'', ''sad će beba lepo da kaki'' i tako to, pa ga ostavi na noši i dođe posle desetak minuta, a mi taman počeli da tonemo u san. -Čekaj, a kako vi to čujete? -Pa dele nas samo ona velika harmonika vrata, čuje se kao da ih ni nema. I onda dođe i digne ga i počne ''Jaaao kako smo kakili'', ''što smo lepo kakili'' i ''kako naša beba lepo kaki'' -Čoveče, to je da se ubiješ... -I jedno jutro ludi Miki basista ustane kad je baba otišla, skine malog sa noše i donese je kod nas u sobu. -Što jebote? Ne kapiram... -Iskenjamo se nas trojica i vratimo je nazad pod klinca. -Auu, ne mogu da zamislim. -Ulazi baba pa sve po protokolu, ''da vidimo kako smo kakili'', ''jesmo kakili'' i digne malog i samo čujemo TUP, pade baba u nesvest. -HA-HA-HA-HA!!! -Nego, jel hoćeš da odeš do Čarde da nam doneseš instrumente? Ono kao, tvoji su i te fore...
Paradoks pijanstva. Dotični, ubijen kao zvečka ne samo da ne zna gde se nalazi koliko je pijan, ne zna ni šta priča ni s kim je ali tačno zna šta "sagovornik" misli o njemu u datom trenutku.
Ja znam da ti sad misliš da sam ja pijan ali ja sam nju voleoooo.....
