Zar šibica, taj tako običan i funkcionalan predmet, moze imati filozofiju i istoriju? Često nam se događa da nismo svesni da je naše razmišljanje, poimanje sveta i delovanje, uključujući i ono mehaničko, u stvari plod lagane evolucije. Izlizanost svakodnevne upotrebe oduzela je našim radnjama njihov prvobitni filozofski, istorijski i kulturni smisao. Tako je i sa paljenjem šibica. Taj komadić drveta, čija se glava zapali trenjem, potiče iz vrlo davnih vremena. Naime, istorija i filozofija šibica se međusobno prozimaju a vezane su za tezak, spor i stalan napor čoveka da ovlada vatrom i stavi je u svoju sluzbu. Dakle, filozofija opstanka i filozofija vatre (simbol večnog kretanja) se prozimaju sa filozofijom trenja.
Dokumentarni filmovi koji prikazuju primitivne narode kako danas, u 21. veku, energično taru vrhove drveta da bi proizveli iskre i zapalili vatru (npr bušilica s lukom), morali bi nas podsetiti na to da su i naši preci prošli kroz isto i da je nevolja tog napora tj. teskobe i straha od neuspeha, podstakla čoveka da trazi nova i sigurnija rešenja. Dakle, to je filozofija invencije po kojoj je nuzda majka invencije.
Da budem jasniji, izum šibica nije donio konačno rešenje problema ovladavanja vatrom ali bio je to značajan pomak i napredak koji je omogućio kontrolu nad jednim elementom koji ima neobično veliki značaj.
Otkriće vatre otvorilo je primitivnom čoveku ogromne mogućnosti poboljšanja njegove egzistencije i vladanja prirodom. S jedne strane, dozvolivši mu da materijalno poveća rezerve hrane (bilja, na primer, koje je kuhanjem postajalo ukusnije i probavljivije) i s druge strane, olakšavajući tipično ljudska ponašanja, kao što je osećaj pripadnosti jednoj grupi (plemenu ili klanu), koji se iskazivao okupljanjima oko vatre. Čitav ljudski napor, koji je trajao milenijumima, sastojao se u pronalazenju načina da si svakodnevno što lakše obezbedi vatru. Iznošenjem istorije tog istrazivanja otišao bih isuviše daleko. Podsetimo se samo da je za paljenje vatre, osim trenja dva komada suhog i lako zapaljivog drveta, postojao i postoji i danas, jedan vrlo rasprostranjen način: udaranje dva kremena. Inke iz Juzne Amerike smislili su jedan od najingenioznijih sistema: upotrebljavali su dva velika ogledala, pomoću kojih su usmeravali sunčeve zrake i koncentrisali ih na zapaljiv materijal (sunce je izvor zivota). Kod starih Grka, svetu vatru ,simbol grada (polisa) stalno odrzavanu u hramu gde su bili bogovi zaštitnici grada, lozile su i podhranjivale device: te buduće majke simbolizovale su u stvari trajanje i opstanak grada. U antičkom Rimu, tu ulogu imale su vestalke. Uprkos realizovanom napretku potraga za jednostavnim, brzim i sigurnim načinom dobijanja vatre nije prestala ni u narednim vekovima.
Kasnije, rešenje tog starog problema potpomogla su otkrića iz hemije u vreme industrijske revolucije (kraj XIII i početak XIX veka) da bi šibice poprimile svoj konačan oblik: običan štapić impregniran na jednom kraju crvenim neotrovnim fosforom ( videti definiciju Devojčica sa šibicama http://vukajlija.com/recnik/Devojcica%20sa%20sibicama/24267) sposobnim da se zapali prilikom trenja o tvrdu površinu a plamen se dalje odrzava drvetom...
Filozofija šibica se,na kraju, moze definisati i kao filozofija prozimanja umetnosti i instrumenata kojima se čovek sluzio za rešavanje praktičnih problema ali koje je potom znao pretvoriti u instrumente imaginacije. To dokazuje čovekov napor da reši materijalne probleme uz neodoljivu potrebu da predmetima od praktične koristi, naizgled običnim, da ludičko značenje (postoji naročita filozofija konceptualne umetnosti i umetnici koji pomenutim predmetima daju potpuno nove dimenzije i značenja uobličene kroz čudesno lepe instalacije).To je,dakle, svojevrsna umetnička filozofija invencije u upotrebi šibica koja nam omogućuje i da se s njima igramo. Takođe, kako kaze Witold Gombrowicz u svom Dnevniku, "usredsređujući našu paznju na tri šibice mozemo u njima otkriti misteriju kosmosa jer one su ipak njegov deo, a zna se, u kapi vode ogleda se svemir a one su ni manje ni više no stvar u čitavom svom veličanstvu jer se i u njihovom ponašanju izrazavaju zakoni prirode a gledajući ove šibice sa odgovarajućim usredsređenjem mi obavljamo svečani čin, konfrontiramo svest sa materijom".
Genijalne stvari su jednostavne stvari poput mnogih genijalnih otkrića i izuma. Upravo ih jednostavnost čini ingenioznim.
"Svet ovaj, isti za sve, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio, jest i biće vatra večna ziva, što se s merom pali i s merom gasi".
Heraklit
Pojam (izraz) preuzet iz narodne epske književnosti koji opisuje ,kod Srba,vrlo učestalu društvenu pojavu kolektivnog uriniranja na javnim mestima.Ova pojava je široko zastupljena pretežno među omladinom,ali i u svim uzrastima,naročito kod muške populacije.Učesnici u ovom zanimljivom nadmetanju,nekada i bez preke potrebe i iz čiste radoznalosti odlučuju da probaju ovo zadovoljstvo,pretvarajući tako u javu svoja maštarenja o uriniranju na najneobičnijim mestima
"...Negde u Srbiji.Sasvim obična subota i sasvim obična diskoteka...Baja i drugar mu Tebra eksiraju 16. pivo,sočno podriguju,brišu se rukavom i nastavljaju da đuskaju.Dokle? Pa dok ne pritera."Valja šorati" glasno razmisli Baja,uze Tebru za ruku,pridržavajuci se onom drugom rukom u predelu genitalija i zadihano istrčava napolje.A napolju? Nekolicina debila ,poređani uza zid kao pred streljanje i u raskoraku ,zviždukajući najnoviji turbo hitić, predano izvršavaju fiziološku potrebu. Videvši to ,Tebra u žurbi nogom dohvati baricu,sočno opsova, zatim se neometano ušteka negde izmedju,stade u raskoračni položaj i ...ostalo je istorija.A kud ode Baja? On nije hteo da se gura,već potraži drugi skriveni kutak,sa bolnom grimasom na licu,ne spuštajuci sada već obe ruke sa genitalija i stežući zube.Brže bolje zađe iza ćoška,hitro baci pogled na stranu,ugleda dvojicu koja klečeći,sa rukom skoro do lakta nabijenom u usta,pokušavahu da izbace toksine iz organizma,ispuštajući pri tom neartikulisane zvukove.Baja,ne odgledavši kompletnu scenu,otrča u suprotnom pravcu ,okrenu se nesigurno oko svoje ose...Nigde nikog!Najzad sam,pomisli on! Svetlosnom brzinom stvori sve uslove za bezbedan rad i začu zvuk tekućine pri udaru u topli beton.Blagi osmeh razvuče se na njegovom licu,dok mu je slatko osećanje prožimalo telo.Vrhunac.Široko prostranstvo,ispod njega samo beton,ispred žbun,a pored...a pored njega dotrčaše dvojica,nošeni nekim životinjskim nagonima i onako žurno otkopčavajući dugmad klimnuše glavom Baji,pozdraviše ga (valjda se znaju sa fejsbuka) i nastaviše započeto.Baja takodje klimnu...obema glavama i mršteci se kao da opsova u sebi-Pa zar ne mogu na miru ni da pišam!? A mogao je...u WC-u.Ali nije hteo.Baja ti je to.On to radi u prirodi,na šljivi,njivi,kamionu,avionu,autobusu,po livadama,obalama...nebitno gde.Prosto nema mesta gde on "to" nije radio.I uvek je to nezaboravno iskustvo za našeg Baju,orača drumova,trgova,bulevara,ulica ,haustora..."
*...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...*
Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!
Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
*... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...*
... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... *bolje je biti Srbin nego rob!*
definicija pisana za takmičenje Bolje rob nego...
Iz nekog neobjašnjivog razloga se pojavljuje gomila klinaca na internetima koji tripuju nostalgiju za vremenski period u kome nisu ni bili u planu.
Dok je prosečni jugonostalgičar iskusio taj period lično i jelte doživeo nešto čega se rado seća, ovi klinci tripuju da ih to što su čuli 3 "ex-yu" ili iron maiden pesme i pogledali lajanje na zvezde i eventualno nacionalnu klasu čini punopravnim državljanima Jugoslavije ili nekog američkog sela, ako je u pitanju zapadnjačka varijanta.
Dakle od muzike se sluša samo ono što se slušalo kad im je ćale bio dete jer "sva nova muzika je sranje, svi moji vršnjaci slušaju to i to ja znam šta je PRAVA muzika"
Prava muzika je isključivo metal ili rok star oko 40 godina, gde su glasovi promukli od količine supstanci koje je pevač doručkovao, a sam instrumental 3 note koje se vrte u krug i tekst koji bilo ko može da napiše na pismenom iz jezika za 30 minuta.
Od garderobe nosi se pocepano, poderano i uglavnom oštećeno jer to nije absolutno uništeno i neupotrebljivo to je VINTAGE; naravno retko se kupuje išta novo, već su u prvom planu smrdljive iznošene čizme nekog bajkera ili pregažena kožna jakna sa nekog sajta za prodaju. Nosiće potpuno rasparano smeće samo da bi nekom ili sebi nešto dokazali.
Ove prilike se skoro uvek slikaju pred nekom napuštenom starijom zgradom dok prave dramatičnu facu misleći da su ne znam koliko TRUE u tom trenutku a ne shvataju da izgledaju kao loša reklama za cigare i razvodnjeno pivo, koje inače konzumiraju u tonama jer je to vrlo kul.
Zdravlje im je komplet smeće, još jedan razlog za nositi masku, jer su uvek na ulici jer nemaju gde da idu da žive svoje deluzije, i stalno kašlju, jer nije on pička da ide kod doktora kad kašlje krvav smrdljiv sluz ili slomi ruku, on je sad zreo i vrlo zajebana ličnost.Odeća koju sam pomenuo se naravno ne pere nikad i mrlje od piva i ostalog su takođe veoma veliko dostignuće vredno pokazivanja, te se osećaju na 2.3 kilometra, napolju, i to kad duva vetar.
Ono što mi je najfascinantnije u celoj priči je koliko se ovo za vrlo kratko vreme proširilo, stalno se pojavljuju gde ih najmanje čovek očekuje.
Većinu zanima "istorija i politika" ali samo ono što su videli /čuli u pesmi jer ostalo je dosadno i mora da se čita duže od 3 min koliko im pažnja traje u punoj koncentraciji.Zbog toga ih ima u komentarima na bilo čemu što pogađa teme kao što su Drugi svetski rat, vojna oprema i slično, o čemu naravno nemaju pojma, nauče onoliko koliko je potrebno za pijani razgovor i to je to.
E sad ono što je najveća glupost u svemu ovome je to što iste osobe ne bi mogle da žive bez ajfona, tiktoka i video poziva, jer gle čuda 1975. godine to nije postojalo.
Ego trip se meri u svetlosnim godinama jer samo oni znaju "šta pravi život nosi buraz" i ne prihvataju ni ideju o postojanju drugog mišljenja i doživljavanja života a ni u ludilu ne bi dali šansu nečem novom.
Kunu se i ginu za bendove koje slušaju, nose njihova obeležja te izgledaju kao hodajuća reklama idu po "svirkama" loših kaver bendova koji pevaju te pesme, jer za original nemaju keša (a i ti izvođači sad imaju 80+ godina te im je lepše da uživaju u svojim sopstvenim hotelima i privatnim avionima nego da zabavljlaju rulju koju ne bi dotakli ni motkom, dok ista tripuje da su svi oni jedno) i dan im je propao ako se bar jednom nisu ispovraćali ili potukli sa nekim na istim.
Pojedinci se pipaju i na "old tajmere", uglavnom jugo / fića ili neki amerićki ford ili tako nešto, te kad dođu u malo jače godine kupe neku muku od automobila i divljaju sa neispravnom, neregistrovanom olupinom, kojom najčešće ne upravljaju u treznom stanju te predstavlaju opasnost za sebe i sve oko sebe.
Nije retko da se lože na drugu stariju tehnologiju tipa gramofoni ili kaset dekovi, i ako za iste samo znaju ne bi umeli ni da ih upale kad bi im tata dao pare da ih kupe sa ibeja.
Iza svega ovoga krije se teška bezličnost i nesposobnost da se prihvati realnost oko sebe. Bogu hvala nisu svi slučajevi ekstremni te ima i pojedinaca koji manje ozbiljno shvataju celu stvar, te se gnušaju "hardkor" stvorova odozgo i imaju svoje grupice i ne sede na ulici na -20 po kiši jer imaju para za kafu u nekom lokalu, i zapravo znaju kako sapun izgleda.
U moje vreme je bilo bolje.
mama kupila traktora ! šč!
1) Ultimativno ućutkati. Zadati verbalni nokaut iz kategorije "šukovi s genealogijom" koji će sagovorniku od prekoputa konačno začepiti lajavu gubicu i time terminalno okončati svaku moguću dalju raspravu. Ili, barem, do prve sledeće prilike...
2) Potplatiti potencijalnog potkazivača vodeći se onom narodnom "Ćutanje je zlato....a žemo i u kešu". Obrnuto kafanskom algoritmu - pljunuti kintu da neko NE BI propevao. Heh, baš sam nešto vickast danas, ne znam koj' mi kurac...
3) U radikalnim slučajevima, kada metoda pod no.2 ne uspe durodi plodom - uroditi metkom. Ili nekim manje glasnim oruđem. Eventualno tupim predmetom...
4) Sleng iz provenijencije sporta & razonode, pri čemu se aludira na gol, koš, poen ili, ređe, čitav učinak jed(i)nog igrača gostujuće ekipe (ili barem one koja nema kvorum na tribinama) koji je makar i za trenutak utišao ostrašćene navijače domaćina...i možda izazvao još veću ostrašćenost, hu nouz.
1)
- Oooo, komšija, staru majku li ti jebem, o'š više skloniti ovu bodljikavu žicu odavde, ubode mi se ćera malopre, seme ti se zatrlo da ti se zatre?!?!
- Skloni ti prvo tarabu što si mi uš'o 17 santima u dvorište s njom, pa ću ja žicu. U suprotnom - POLJUBIŠ ME U DLAKAV ČMAR, GOVEDO BRDSKO!
- Ih, ko mi kaže, SESTROJEBAC jedan, celo selo zna za tvoje grehe sa Dobrilom, Radoslave, ni Sava ni Dunav ne mogu da te operu, ščuo?!
- Heh, možda, Obrade, možda...al' sam ja barem zgrešio sa ljudskim bićem, što baš i nije slučaj sa tobom i tvojom KOZOM, OPAAA!!!
- ...
- E, svaka ti čast, Radoslave, sad si mu zapušio usta za sva vremena!
- Ćut', Dobrila, jebem li ti lebac krvavi, kud si sad našla da proturiš glavu kad sam mu šukn'o ljucki, bre??
2)
- Šta, samo toliko?? E pa, teško da češ time da mi zapušiš usta, mislim, malo si nerealan u trenutnoj situaciji...
- Pa, koliko još, majku li ti jebem onu bezobraznu da ti jebem??
- E pa, da si nju, k'o što kažeš, "jeb'o", ništa od ovog se i ne bi dogodilo, tata! Ovako sam te ja uhvatila sa nekom drugom ženom pa moraš da mi platiš ako ne želiš da patiš, hihihi...
- Uf, dobro, evo ti još jedna stotka...al' da znaš da si ista tvoja majka, ćero, blago onom koji te bude oženio...
- Znam, ćale, zato i ulažem u sebe, hihihi...
3)
- Don Profone, samo da vas obavestim da je ona situacija sa "izvesnim svedokom naše jučerašnje operacije Čarli" uspešno razrešena i da nam narečeni više neće predstavljati problem...
- Odlično, odlično...Usta, dakle, zapušena "motivacionom" ili "terminalnom" metodom?
- Heh, pa vidite, ovaj, Misirac nije baš najbolje razumeo vaše naređenje pa je svedoku ugurao pare u grlo, hehe...A znate i sami da ima skromno poimanje bilo kakvog vokabulara, kamoli vašeg, hehe...
4)
Egzaltirani hrvatski voditelj:...3 sekunde, 2 desetinke, valjda nećemo primiti koš...Slaven...VODIMO! 62:61, Đorđević će pokušati preko cijelog igrališta jer zadnja je sekunda iiiiiiii...
...ostatak je istorija koja se ponavlja.
Đangova rođena braća.
Nakon gledanja raznih emisija o zalagaonicama, prevrtačima po đubretu i sličnih stranih programskih sadržaja, koje su 'vatali specijalnom satelitskom antenom koju im je Đango poslao sa Čizme, a koju su jedva pričvrstili na kartonski krov, odlučili su da otvore zalagaonicu u kojoj bi prodavali sve i svašta.
Naravno, kao i njihove strane kolege, to jest, tri iritantna, debela lika različitih godina iz Las Vegasa, Romul i Rem su takođe pokušali da snime emisiju o tome i prodaju televiziji Prva, koja je postala novi sinonim za forsiranje đubreta na naše ekrane, s obzirom da Pink više niko normalan i ne gleda, ali za sada nije došlo do emitovanja, jer pored toga što će se već pojaviti jedna emisija sa Romulancima, tačnije Pimp my Ciganka, ni Đango nije u stanju još uvek da pošalje pare da podmiti urednika Prve, jer je tražen od strane Interpola u vezi Enverovog ranjavanja.
Ipak, epizode se snimaju, u nadi da će ugledati svetlost dana.
Rem: A be bate Romule. Niko ni da svrati u radnju, da donese nešto. Kako da snimamo emisiju kad je ovako?
Romul: Znam bre batke. I ja se pitam. Pusti malo Majkl Đeksona, možda nam privuče neke mušterije.
Rem: Ajde. Evo Bili Đin da pustim.
Romul: Može batke, može. Puštaj.
Rem: Evo nam i prve mušterije. Odma' ih Đekson privuk'o. De si bre Garinča. Šta nam to nosiš?
Garinča: Opa majmistoro bre. Evo don'o sam nešto pa da trgujemo. Ovo je dres Roberta Karlosa, dok je igr'o za Brazil.
Romul: U bre. Pa to je relikvija. Šta tražiš za njega?
Garinča: Pet 'iljada dinara.
Rem: Mnogo kume, mnogo. Aj da prvo proverimo je l oriđinale. Baš slučajno ima ovde stručnjak za te stvari, Jamezdin, pa da proverimo.
Romul: Jamezdineeeee. Ava kari.
Jamezdin: O bre šta s'dereš bre. Suđ pula bre. Čujem te dobro.
Romul: More, gle'j ovo i reci je l original dres?
Jamezdin: Ček da vidim. Pa jeste žut k'o što bi trebalo, al' vi'š ovo ovde što piše R. Karlos nije u redu. Piše s flomaster bre i nema kragnu uopšte. A ni ovo Sinalko po sred grudi nije dobro. Nije ovo original.
Rem: Pu bre Garinča, nas si naš'o da zajebavaš. Marš napolje dok ti nismo majku jebali ciganjsku. Pu!
Romul: PU!
Garinča: A be hasmo kar vas dvojica. Jebem vas u usta ja.
Rem: Majku mu jebem, da mu majku jebem. Nas 'teo da prevari.
Romul: Džubre bre. Ček, evo ga Gezim. On možda ima nešto dobro. Znaš da je on polubrat od Fanki Đija. Pozdrav Gezime.
Gazim: Pozdrav. Evo ja don'o nešto da probamo da se dogovorimo.
Rem: Šta ti je to Boktemazo?
Gazim: Ovo je kobra kojom je Enver izbio zube Halidu u Ratu Favela, a ovo je jedan Halidov zlatni zub.
Romul: A be batke, to je istorija našeg naroda i narodnosti. Odakle ti to bre?
Gazim: Don'o mi Gagi. kupio od nekog kolekcionara kad je bio na turneji.
Rem: A je l original?
Gazim: O'š da kažeš da Gagi laže?
Rem: Ne, al' moram da proverim. Da mi ne stoji u radnju i skuplja prašinu ako je lažno. Sva sreća ima ovde iza ćoška stručnjak za našu istoriju, pa će dođe da pogleda. Škeljćim, idi po starog Mahmuta, da vidi ovo je l pravo.
Romul: Evo saće dođe Gazime. Sedi tu.
Rem: Evo ga. Majmistoro Mahmute.
Mahmut: Majmistoro. Kažeš da je neko don'o Halidov zub i kobru kojom je izbijen.
Romul: Jeste. Don'o Gazim. On je Fanki Đijev rođak.
Mahmut: Ček da vidim to. Aha. Pa nije baš original.
Gazim: Kako nije bre. Gagi rek'o.
Mahmut: Vi'š po knjizi koju je tvoj rođak Džole Džogani pis'o, Enverova kobra je imala samo jedan ekser i to rdžav, a ova ima dva i to zdrava. Plus Halid nije imo zlatne prednje zube.
Gazim: Majku mu.
Mahmut: Al' po oštećenjima bi rek'o da jeste iz tog perioda i iz tog rata, ali nije baš to što kažeš.
Romul: Za koliko se to može prodati?
Mahmut: Da je original, moglo bi čak i za deset 'iljada dinara, al pošto nije, može za flašu vinjaka.
Gazim: Pa ajde daj flašu vinjaka za to.
Rem: E pa a 'de ćemo mi tu da zaradimo. Ne mo'š tako. Dobiješ dva unučića vinjaka za ovo.
Gazim: PU bre! Majku vam lopovsku. Jeb'o vas vaš brat Đango. Daj ajde.
Romul: Rem, daj mu flašice i drago mi je da smo trgovali.
Rem: Ajmo i mi da uzmemo flašu vinjaka pa da se olešimo. Ne snimaj više, imamo za emisiju.
Prilika da uradiš sve ono što za pravovremene mladosti nisi stigao ili nisi uopšte ni mogao.
#u VIP sekciji kluba Stefan B. posle vrelog seksa odmara poznati biznismen
M. Kostić sa najnovijom pratiljom...#
- Kolence...
- M?
- Woliš li me?
- Otkud sad to?
- Pa mislim ouwaj, znam ja da ne može da ti se digne od hronične upale prostate a ne zato što te, ouwaj ne daj bože, ne uzbuđuju moja zategnuta mislim guza i šiljati sisići. Mislim ouwaj nije ni to problem, imaju male plave za to, nego ja bi da znam na čemu sam, što bi rekla tetka Vesna imam li budućnosti ovde, znaš?
- Jok more, al trpaćemo se dok je zanimljivo.
- A pa dobro, mislim i to je oukej. Ali mislim ako smem da pitam, mislim seks je muka u tim godinama a i nije da se bunim, razumeš, ali opet ja mnogo koštam Kolence, znaš. Ono, šminkica, krpice, torbice, cipelice, kolica, letovanja, materijal za novi projekat, čemu swe ouwo?
- Pazi ovako, kad sam bio mlad bio sam žgoljav, neugledan, niko me nije jebo dva posto, znači bagatelisali su me kao onog zeca iz crtanog Open Season kojim međed briše dupe posle kupanja, takve šećerleme ko što si ti mogo sam samo da sanjam, kontaš?
- Ahuaa.
- E onda su me jednog dana umodovali na nekom leglu nolajfera gde sam obično visio i tu sam prvi put okusio ukus moći. I da znaš mnogo mi se dopalo, toliko mi se dopalo da sam sebi rekao 'moram ovo da imam i u RL, jebeš mi sve'. Tako je i bilo, promenio sam sebi ime u 'Moderator', radio sam kao fanatik, skoro nisam ni jeo ni spavao, nosio sam gajbice po ceo bogovetni dan i sve tako dok nisam upoznao najmlađeg Krkobabića što je tada bio glavno mudo u ministarstvu za privatizaciju i kapitalne investicije, kupio sam šećeranu u Bačkoj Kasabi za jednu crvenu, ostalo je istorija.
- Jao, pa to je tako zanimljiwo i mwa, ali kakve veze to ima s bilo čim?
- Vidiš, Naco, kod tebe mi se možda čak i najviše sviđa što nisi osobito bistra pa sam sebi zvučim kao suvi genije. Ali da pojasnim, zato što nisam mogao da vas jalovim kao mlad i poletan e ima sad da vas trsim dok mi ne rikne pejsmejker pa kud puklo, ikad je ipak mnogo, mnogo bolje nego nikad.
- Aha, pa to mu onda dođe kao neka konačna osweta, mislim kao u filmowima, jel?
- Tako je, osveta je slatka kao šećer. Skini se i dodaj mi još jednu bombonicu, idemo ponovo.
Tri osnovne vrste liberalnih roditelja su savetodavac, opušteni i "gle, omače mi se dete!". Moguće su njihove varijable i kombinacije. Ono što je zajedničko svim vrstama, jeste da sve ključne životne odluke prepuštaju samoj deci.
1. Savetodavac
Psiholozi, sociolozi, Pere, Žike, Mike i ostali misle da je ovo najidealnija vrsta roditelja. On nadgleda decu, savetuje ih, ali od ranog detinjstva ih pušta da sami izaberu svoj put. Problem je što deca u pojedinim životnim fazama (čitaj: pubertet) sistematski pružaju otpor autoritetima (makar i nominalnim), pa je neophodno da ova vrsta roditelja zauzme čvršći stav, pa se događa da se transformiše u dobronamernog autokratu.
"Znaš sine, znam da ti dobro ide ta istorija i drago mi je što je voliš i što pobeđuješ na takmičenjima. Ali, ne znam da li je i koliko pametno da ti to bude profesija, istoričari teško pronalaze posao... Uvek može to da ti bude lep hobi."
2. Opušteni
Možda nije najbolja vrsta roditelja, ali je deci svakako omiljen. Pušta ih da izlaze koliko hoće, da prave žurke po celu noć, da budu bučni do mile volje. Ekstremniji slučajevi dozvoljavaju čak i da se duva trava iza kuće, a pojedinci (prevashodno muškog pola) se nakratko i sami pridruže veselom društvu svoje dece.
"Šta, ponavljaćeš razred zbog geografije? Jebi ga, ja sam barem pao na popravni zbog matematike, ali hajde sad. Mlađe generacije su luđe!"
3. "Gle, omače mi se dete!"
Ukoliko se već dogodilo da nisu imali kondom, ukoliko majka nije htela da abortira, eto, desilo im se da imaju dete. A njega neretko nisu ni svesni. Jednostavno ih se ne tiče ni koji je razred u školi, čak ni ne znaju u koju školu im dete ide, ne znaju ni da li spava kod kuće, ni zašto ne spava. Ovakvi roditelji su najskloniji porocima, najčešće žive u manjem ili većem siromaštvu, prevashodno jer dosta sredstava i ide na njihove poroke. Mada je toga bilo oduvek, ovakav stil života je širom sveta ušao na velika vrata posle seksualne revolucije 60ih. Ukoliko se dete samo ne izbori za svoj put, neka mu je Bog u pomoći.
Sin: Ćale! Daj mi neku kintu, da idem sa ortacima u bioskop!"
Otac: Kakav bioskop? Što sam ne zaradiš kintu?
Sin: Ćale! Danas mi je 18. rođendan!
Otac: Pa šta ako je 18. rođendan! Jesam ti ja rekao da je to čista slučajnost, puko je kondom, a bio sam naduvan i pijan...
Sin: Ćale, ja sam tebi rekao da ja to nisam birao...
Otac: A kao da ja jesam? Dobro, de... Evo ti. Ali, da mi vratiš kusur, treba Koletu da odnesem za vutru!
Tamo gde ljudi cesto prolaze, a iz nekog razloga nisu mogli da betoniraju ili asfaltiraju, obicno se nalazi ova sorta podloge. Naravno, ukoliko nije najprostija utabana zemlja.
Istorija klimavih plocica.
Ljudi su uvideli problem: "Ovde cesto prolazimo, a kad padne kisa napravi se blato, i onda se skroz iskaljamo kad prolazimo"
Onda su smislili resenje: "Hajde da stavimo plocice! One ostaju cvrste i po kisi!"
Onda su ih poslagali na stazi, savrseno uklapajuci ivicu uz ivicu. Jedna po jedna, i staza je bila gotova. Ljudi su bili presrecni. Niko nije ni slutio za sta ce te plocice danas da sluze.
Upalo vam je nesto u oko. Trepcete, ali nista. Pada kisa, vi drzite kisobran, i hodate ka kuci namigujuci polomljenim klackalicama, ljuljaskama, parovima koji se kresu tu usput, babama (koje vam uzvracaju namigivanje!),dedama (koji vam uzvracaju namigivanje!?!?!?!?!?!), i ponekom kucetu koje trci da se skloni od dosadne kisice. Ni ne slutite da ce pomoc doci nepozvana.
Dolazite do ONOG dela.. Ciljajuci jednim okom, dok vam se drugo napunilo suza, vi gazite polako, plocicu po plocicu. Dolazite do prave. Gazite je na pogresnu stranu, ta strana se spusta dole izazivajuci ostar mlaz sterilnog blata koji vas pogadja pravo u oko, pa se onda, sa padom pritiska, spusta do vasih grudi, pantalona, i, polako vam puneci cipele, umire, vracajuci se u svoju komoru ispod plocice. Vi odskacete, upadate do clanaka u blato pored plocica. Voda prolazi kroz rupe oko odvezanih pertli. Pokusavate da obrisete facu rukavom na kome ima vise blata nego ispod vasih nogu. Umazete se skroz. Pokusavate da se popnete nazad na plocice. Cipele, uz glasno "MLJAC!" izlaze iz blata. Nastavite kuci. Uopste i ne obracate paznju ni na oko, ni na plocice. Sad vam je svejedno. Nek vam pucaju u koleno, koga je briga vise...
Dolazite kuci, zvonite na vrata. Cujete korake sa druge strane, majku kako se dere iz daljine "Stojadine, to je Vladimir, otvori mu!"
Spijunka zaskripi, bljesak svetlosti, pa opet mrak. Spijunka opet skripi.
Cujete oca: "Ma kakav Vladimir, ovo opet neki klosar dosao da trazi pare! A ovaj mali kad dodje, ima za jajca na plafon da ga obesim, da izigrava ventilator! De je do sada??"
Gurate blatnjavu ruku u dzep, prepipavate mobilni, mp3, nalazite kljuc na dnu dzepa, vadite ga i gurate u bravu..
Onaj momenat kada više nema pregovora ni dogovora... Ona crvena linija koja se pređe i poslije koje nema više nazad... Onaj momenat pomračenja svijesti i odsustva grama racionalnosti i objektivnosti, koji svaki prethodni pokušaj verbalnog materijalizuje u fizički obračun...
Kraj školske godine. Kod mene tri keca (matematika, fizika i hemija) u dnevniku, naravno sva tri kroz cijelu godinu mog nerada i nezalaganja strpljivo sazidana i skuckana na temeljima veličine Rusije. 'Nači nema dalje! Jedina okolnost koja mi može pomoći je to što mi je razredna hemičarka, pa reko' smilovaće se...
Petak popodne, još samo sedam dana do kraja školske godine. Ćale kasni sa posla, a majka brižljivo gleda na sat, i miješa pasulj da ne zagori, i mrmlja, više sebi u bradu:
- što 'vo zaboga nema Gojka sa posla?
Kad odjednom, kućna vrata se otvoriše, i ubrzo zatvoriše sa treskom koji zadrma prozor u dnevnoj sobi.
-Šta je crni Gojko, sve polomi, pa đe si ti do sad, ručak ti se oladi? - zavapi majka
-U guzici, eto đe sam! Evo me iz škole, zvala me razredna! Đe je onaj mali?!
A onda, spazivši me u uglu kako ležim i gledam TV, pogladi svojim velikim radničkim rukama crne guste brkove i okrugle rumene obraze, pa onako, s obje ruke pređe preko proćelavog sjajnog čela na kome su svjetlucale male kapljice znoja. Fiksira pogled na moje oči tako, da osjetih, kako se, ne kauč, nego cijela opština izmače ispod mene. A onda lupi s obje one velike ručerde od sto, pa onako, držeći se čvrsto za njegovu ivicu silovito dreknu:
-Kako je u školi sto ti škola jebem?!
-O..o..oo..nn..aako.
-Šta onako jebem li ti sunce žareno!!!
-Nn..n..išta.
-Šta ništa đubre jedno neradničko, ti ćeš mene da sramotiš po školi!!!
A ja zin'o, nema slova da mi pređe preko zuba. Samo gledam kako da skratim ugao i da šmugnem preko vrata. Al' ne lezi vraže, onako iskolačenih očiju, fiksiranih na mene, ćale spazi kako se, držeći se leđima ivice zida spremam za kukavičku odstupnicu. U jednoj maloj sekundi debeli kožni vojnički remen, prepravljen na kaiš, iz njegovih pantalona se nađe u njegovoj snažnoj desnici i krenu prema meni, držeći ljevicom pojas od pantalona da mu bez kaiša ne spadnu.
-Nemoj Gojko,popraviće - zavapi majka
Ja krenuh zadnjim trzajem ka izlaznim vratima, ćale se zaleti za mnom, ali pustivši pantalone u magnovenju, one malo spadoše, on se spetlja, zape nogama za stolicu i pade koliko je dug i širok. Međutim, na moju nesreću, uspio je da me uhvati za nogavicu i 'ulovi' u zadnjem momentu. Ne puštajući remen - kaiš iz desnice a moju nogavicu iz ljevice, poče da se nespretno pridiže i zadihano prosikta:
-E sad ću da ti jebem mater!!!
Ostalo je istorija... Eh da, ćale mi sredio dvicu iz hemije.
