Kako reklame i televizija utiču na čovjekovu glavu. Eto, čim izadje neki novi proizvod, što razne firme rade u cilju poboljšanja prodaje, i svoje reklame, pa makar taj proizvod i bio po nekada čisto smeće, ljudi ga traže iz radoznalosti. A ako slučajno nemate taj novi proizvod, vaš kafić ili prodavnica ispada sranje!
Imaš ovaj novi Čelarevsi, kako se ono zove, nešto kao jabuka, vino gazirano? Somerzbi? E da, to! Nemamo! A onaj zlatan lav? Nemamo ni to! E jebo te, pa jel imaš ti išta!Reci gazdi da se to nabavi, to je super piće!
Najvazniji dogadjaj u tekucoj godini,po svojoj vaznosti u drugi plan je stavljena ekonomska situacija u zemlji,treci talas pandemije gripa i engleska premijer liga. Cela frka se digla oko nekog drvoreda koji ce se poseci kako bi se bulevar sredio bolje za saobracaj a na kraju bi se zasadili novi drvoredi vec neke druge vrste,medjutim borci za ekologiju koji u zivotu nemaju pametnija posla,trube kako cemo svi da umremo od nedostatka kiseonika koji famozni drvored proizvodi.
Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije. Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji. I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!" Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!" Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa. I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema. I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.
- Šta ja to čujem, pičko? Sa Sanjom si bio? Kako? Kako? - Košale, sine. Znaš da ja jebem. - A da ti malo ne jebeš mene? Znaš da na nju ne drkam od prvog srednje? - A br'te šta da ti ka'em? Ko prije djevojci njegova djevojka.
