E nazdravlje! Jeste da je kijanje prirodna refleksna reakcija tela na širok spektar negativnih kako spoljnih, tako i unutrašnjih uticaja, ali pobogu, može se bar malo iskontrolisati i reagovati na kulturan način, koristeći adekvaktne rekvizite (maramice) ili slobodnom improvizacijom koristeći rukav, lakat ili kapu, odnosno bilo koju vrstu ''filtera'' samo da ogavni sadržaj iz nozdrva ne dospe direktno u etar. Grip, varičele, Ebola, jebemliga šta se sve vrzma po vazduhu posle kijanja. STOP kijanju na javnim mestima! STOP Kijanju po pekarama i prodavnicama! STOP kijanju u GSP-u! STOP kijanju bez presedana!
Milion čoveka u autobusu. Galama i prepričavanje priča ko je koga jebao i koliko su cene otišle u kurac. Piči neka standardna radio-stanica svojstvena vozačima GSP-a. Svi jedva čekaju da izađu iz ovog ogavnog legla užeglog od različitih mirisa... Deda duboko ogrezao u smrt istovremeno pusta matorog goluba i žestoko kine iz sve snage (bar one snage koja mu je preostala, onu koju je čuvao do samrtničke postelje da kaže sinu da nastavi da ore zemlju i da ne prodaje traktor nikako). I to mi je hvala što sam ustao da TI, smrdljiva matora drtino, spustiš svoje smežurano kostursko dupe na toplo smrdljivo sedište koje sam lično ugrejao za tebe! E pa, nazdravlje deda! Ode ti traktor!
Izraz koji automatski doprinosi na ozbiljnosti situacije. Izgovaramo ga kad sagovorniku želimo jasno da stavimo do znanja da se ne zajebavamo.
- Matori, mislim da je Tamara zatrudnela, kasni joj 2 meseca. - Daj ne zajebavaj, dođi sedi, popij pivo. - Bez zajebancije. - Au jebote, jesi dobro? Aj sedi, oćeš jedan bensedin?
Takva osoba je izuzetno dobra. Gud gaj Greg je naspram te osobe onaj lik što je pobio ljude u Norveškoj. Dakle, dobričina do kosti. Uvek je pošten i nikada nije ispao pička, naprotiv. Čak i u situacijama u kojima bi svako normalan postupio oštro, on je smiren i dobar. Još te i ponudi vopsom jer se istripovao da si ljut na njega. Toliko je dobar da je to ponekad jezivo.
I pored svojih obaveza uvek će ti rado pomoći, iako si ga sinoć ismevao, gađao limenkama piva, slao u prodavnicu po deset pakovanja trouglastog ''Biser'' sira, koga je sam trebao da plati, i terao da skida gaće pred gomilom pičaka. On sve to zaboravi vrlo brzo i ponaša se kao da nije ništa bilo. Nekada ti bude sranje zbog toga što iskorištavaš njegovo dobro ponašanje, ali te taj filing prođe kada se on vrati i saopšti ti da je upravo završio sa peglanjem veša.
- Ej, završio sam ti izveštaje iz fizike što si me zamolio da uradim, fotokopirao sam ti onu knjigu, sutra najkasnije ćeš dobiti beleške iz istorije. Sam sam ih izvukao iz knjige i iskucao u Vordu. Samo da prebacim na fleš i da odštampam. I kupio sam fleš jer si rekao da nemaš svoj. - Daj, zajebavaš me? Ju, do jaja brate. Hvala ti, pravi si. Kapiram da igraš GTA bez čitova. - Ništa, i drugi put. - Sve je to lepo, ali, nestalo nam je hrane. Aj kupi neku salamu, nema veze i da je podriguša, i govno bi pojeo koliko sam gladan.
-Čekaj, stoj, pauza!! Nemam daha! -A još maaalooo ljuuuubaviiii!!! -Šta malo? Kad sam rekao da ću 31og čekati Novu godinu sa tobom, nisam mislio na Srpsku! -A moooolim teee... -Mrš bre! Nisam ja kurac našao na ulici! Idem napolje da ga stavim malo u sneg... Doneću i tebi malo.
Onaj magični trenutak u životu kada shvatiš da si prešao igricu bez undo opcije.
Može da se javi u raznim situacijama: - kad pošalješ poruku „vidimo se“ pogrešnoj osobi - kad kreneš da jedeš nešto sumnjivo iz frižidera uz rečenicu „ma neće mi biti ništa“ - kad u krevetu pomisliš „ma imam ja ovo pod kontrolom“ i u sledećoj sekundi shvatiš da nemaš
Svi ljudi vole metroe između ostalog i zbog radoznalosti i prilike da dobiju odgovor na pitanje: šta se nalazi tamo dole u podzemlju. Čuje se svašta, upoznaš grad kad upoznaš podzemlje, banda iz podzemlja, zagrobni život, reka Stiks .... i dalje mašta radi.
Gradovi bez metroa pružaju šansu svojim žiteljima da čekaju na kopanje duboke rupe u zamlji i to u slatkoj neizvesnosti i stalnom odlaganju bilo kakve spoznaje o tajnama podzemlja. A onda dođe i taj dan, iskopa se rupa, izgradi metro, ljudi siđu dole i tek onda shvate da u podzemlju nema ničega i da je ono što ih je zapravo zanimalo gore, na površini, u samom gradu.
