Račenica koju, bar se tako priča po kuloarima Buenos Airesa, izgovorio Klaudio Kaniđa (poznatiji kao Kokaniđa) treneru Boke Yuniors na sugestiju da se ovaj ostavi kokaina i uhvati fudbala.
Jedan od udarnih igrača tadašnje Boke, pardon Koke Yuniors i saigrač jednog od najboljih igrača u istoriji a nejvećeg foliranta među narkomanima Dijega Maradone, nije kao njegov poznati klupski drugar šmrkao da bi bio kul i da bi se o njumu pričalo "kako-je-brate-lud-em-uzima-kokain-em-podržava-Fidel Kastra", već zbog toga što ga gandža, jebeš ga, nije više dovoljno vatala.
„belo kokain“
U arapskoj kulturi, bacanje cipele na nekoga je izraz najvećeg nepoštovanja. Pošto je stopalo najniži deo tela, kada Arapin baci cipelu na nekog, on mu saopštava koliko ništavnim ga smatra. Dizanje nogu na sto se takođe smatra velikom uvredom za sagovornika.
Drugačiji običaj bacanja cipela postoji i u Americi. Bacaju se po dve vezane cipele na električne vodove gde se ostavljaju da vise (kao kod nas klik-klak devedesetih) i to iz različitih razloga. Mogu označavati kuću gde se u kraju prodaje kokain, mesto gde je ubijen član nekog genga, ali se i bacaju na kraju školske godine i pri raznim proslavama. U Škotskoj, mladići bacaju cipele na telefonske vodove da obeleže gubljenje nevinosti.
U nekim krajevima ljudi bacaju cipele preminulih članova porodice na električne vodove verujući da će njihovi duhovi hodati na toj visini iznad zemlje, što će ih držati podalje od kuća.
Ako nesto radimo,a za to ne dobijamo odgovarajucu satisfakciju(citaj pare) onda je to ne-moralno,ne moramo to da radimo. U slucaju da je to dobro placeno onda je moralno,jbg mora se...
ne prodajem vutru to mi je nemoralno,prodajem samo kokain i oruzje
Novi parametri za stanje naše lepe države, jer došlo je i zadnje vreme (ružno) da samo takav oblik postojanja takvih mesta može biti a i jedini je parametar. Tu se sve vidi crno na belo. Kada vas neko pita da odredite "profil" države u kojoj živite nije teško dati odgovor, jer u našoj drzavi konkretno samo splavovi i noćni klubovi, tj kafančuge mogu dati idealnu karakterizaciju stanja i profil iste.
Dovoljno je da napunite džepić sa nekoliko crvenih i da rezervišete mesto u ćošku, zbog boljeg pregleda situacije, ćutke da posmatrate i odgovor će vam se sam pojaviti kroz sat vremena. Idealna paralela.
Naravno, ovo se odnosi samo na one ljude koji zaista vide gde je problem i žele da otkriju njegov početak i srž, a ukoliko ste pripadnik turbo folk klana ili ste predstavnik takodje tog celog ludila, vama samo želimo lep provod,...šta drugo...
To su pesme koje pevaju stari , provereni saradnici kao što su Miroslav Ilić i Snežana Djurišić koji opevavaju svoje materijalno bogatstvo i svoje stare, male i u belo krečene kuće koje ne mogu zameniti milioni i kuće na Floridi. Na taj način utiču da se narod zatupljuje i bude zadovoljan svojim straćarama a, navodno, zadrži dušu koju će im novac i svetla velegrada uzeti. Ovu stvar je još Tito izmislio, pa onda produžio Sloba, a vidim nastavlja se i u najnovijim, žutim bojama.
Osušena čangrizava čovekolika bića belo-sivkaste retke kose.
Kreću se sporo kao zombiji, ali retko u čoporu, sem kad čekaju u redu za posebne vrste hamikalija koje ih održavaju u životu.
Nije mi baš poznato šta uopšte jedu, verovatno se hrane golubovima koje gaje u parku ili mačkama, u stvari skoro da sam siguran da energiju dobijaju od tudje nervoze koje prikupljaju blebetanjem.
Sve u svemu jako čudna vrsta, rasa, mutacija ili šta već ???
Možete da ih vidte u parku, ali pazite, čuo sam da ujedaju (bar oni koji imaju zube!)
Igračka koja pada s neba.
Dečija radost koja kratko traje, mada bi sva deca želela da traje što duže.
Kad odrasteš, i zaposliš se (na primer) u komunalnom, želiš da ova "nepogoda" što pre prođe. Čim počinješ da vidiš crno ono što je belo, znači da nisi zadržao detinjstvo u sebi, i nije velika šteta ako prestaneš da postojiš.
Deca odlučuju o tome šta je lepo, a šta ne. Bar dok su neiskvarena.
Ovaj izraz se u školi koristi za lektire koje u sebi ne sadrže takozvani misaoni sadržaj, dubokoumne rečenice i slično, pa da mi đaci posle to moramo da tumačimo. Ovde je lepo sve crno na belo - radnja razumljiva, jednostavna, zanimljiva (ne ko onaj tamo Ujka Vanja), par likova za izanalizirati, svaki po 2 mane i 3 vrline, nema 50-straničnih opisa košenja livada i kojekakvih trica i kučina, nepoznatih reči i izraza, dugometražnih rečenica nesagledivog kraja, ma prosto milina za čitati.
Na primer Radoje Domanović ...
Poslovica koja objašnjava da je sve u životu relativno i da jedino alkohol ima apsolutnu dominaciju nad ljudskim mozgom.
Ja bih volio da mogu da serem kokain, al' umjesto toga iz mene izlaze ovakve nebuloze..
Likovi koji nagruvani pa pregruvani, proćelavi pa oćelavljeni, čudnog mirisa, sa sumnjivim čvorovima po koži pokušavaju da ti prodaju priču o zdravom životu i balansiranoj ishrani kao jedinom pravom putu do savršene figure, koji nadrkano ko tinejdžerke u PMS-u izjavljuju:"Samo prirodno brate, pileće belo, bareni pirinač, neki kvalitetan protein...". Da i ne raspravljam o tome da predimenzioniran torzo, pileće nogice i mošnice veličine zrna graška uglavnom ne predstavljaju ideal muške figure.
- De' ti je je masa rođače?
- Gde su ti muda prijatelju!?!
