Nepoznati heroj iz priča barona ortaka. Njegovi podvizi, čojstvo i junaštvo su nadaleko poznati. Samo niko ne zna ko je on. Čak ni baron, ali to vešto prikriva. Priča o njemu najčešće počinje sa, jedan moj ortak...
- Slušaj, jedan moj ortak, znaš kako je lud. - Koji bre? - Ma ne znaš ga. - Kako ga ne znam kad tebe znam od kada si se ispileo? - Ma ne znaš ovog. - Aj neka bude onda osoba X. Šta s njim? - Kažem ti da je lud 100 gradi. Zapalio je dva autobusa paradajzom! Ja kad sam čuo nisam mogao da verujem. I sve to sa 235 pandura na leđima!
To je ona stara propala kafana, sa izbušenim stolicama, muzikom sa radija, debelom ružnom konobaricom koja priča sa lokalnim pijancem.
Neki lik mrtav pijan priča na telefonu dok njegov drug povraća u WC-u, a Nole pobedjuje Federera na crno belom televizoru: - A jel me voliš? (smoren glas na telefonu) - da, volim te. - Lažes mama! Ne voliš me!
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.
Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!
Legenda: Sima (A) - prvi sin (a jel’ da da je ime za šupka...?) Neba (B) - mladji mu brat
A.1. Privodim ja (17) 7 godina stariju ribu, pucam od ponosa. Moj prvi put. Nisam lagao za godine, ali je nisam ni pripremio na to da moja majka gleda na mene kao da još uvek imam 12. 04:00h, budi se keva, provaljuje u sobu, riba se pokriva preko glave, u zemlju da propadne, ja nalazim bokserice, pokušavam za početak da izvedem kevu iz sobe, ona poseže za pokrivačem, potpuno sluđena, da vidi ko „spava kod mene“. Čitava scena traje 15 minuta, jastuk i erekcija dva ovna na brvnu, ribin identitet ostaje tajna, keva gleda u prazno mesec dana.
B.1. Skype video call. Ja: Ćao kevo, šta ima kod kuće? Keva: Evo, stigla s’ posla, ćale na putu, a Neba (16) ima gore neka posla sa Zoranom...Hehe... kroz po metra tavanice čuje se Zorana, urla na bosanskom, bas ritam, dal’ od muzike dal’ od Zorane, plafon se ljušti, keva provlači prste kroz kosu, stresa malter
A.2. Vraćam se sa splava (18), kako ulazim u hodnik bacam peglu na tri strane sveta. Bude se keva i ćale i zatiču me kako ribam zogerom sopstveni master-piece. Keva plače 2 dana, ćale ne priča sa mnom 6 meseci.
B.2. Stiže Neba (17) sa moto susreta, odlazi na sprat, baca peglu kroz prozor svoje sobe (daleko klonja, jbg...). Ustaje u 14h. Keva: Mislim da bismo trebali da porazgovaramo o nečemu. Neba: Daaj, zajebi bre, svaki put nešto da se pravdam, muka mi je više... Idem negde, ne znam kad ću doći. keva riba prilaz garaži ćale ne zna da se išta dogodilo, keva dočekuje Nebu u 23h sa gibanicom
A.3. Saopštavam (19) roditeljima da planiram da radim, uštedim i kupim polovan auto. Slede tzv. dobronamerni saveti. Presuda: GSP, doživotna.
B.3. Neba (18) u petak doćeruje zver na dva točka od 550 kubika i 1800 eura. Pare pozajmljene, odakle da se vrate nema. Keva i ćale psuju i kunu. U ponedeljak keva zove ostale članove moto kluba na pitu i pivo da časti, ćale zavlači ruku u zadnji džep i insistira da se samo najbolje ulje kupuje.
A.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Simo (19), kaže razredna da imaš dva neopravdana u ovom tromesečju... Sve ostalo je hm kol’ko tol’ko u redu, ali naišla sam i na profesoricu francuskog, kaže da se ne trudiš kao nekada. Nije pitanje ocene, kako stvari stoje proći ćeš 5.00, ali zar da traćiš potencijal...? I svi ostali profesori misle da možeš više, ja ne znam šta se sa tobom dešava u poslednje vreme. Trebaće ti Simo, za fakultet, što više sada naučiš, manje ćeš na fakultetu! divan traje jedno martovsko popodne (već pomeren sat), nastavlja se na rate do prijemnog
B.4. Keva se vraća sa roditeljskog. Keva: Nebo (17), imaš 4 jedinice. Neba: Ma nije, prof. deljanja samo devojčicama daje pozitivne, iz tucanja kamena me prof. ne voli, iz utovaranja džakova sam radio kontrolni bolestan, sećaš se, a srpski, pa koi mi to kurac treba u životu! Keva: Pa dobro, ali u slučaju da se predomisliš za fakultet... Neba: Jeste, da se predomislim! Život da mi prođe tamo, hoću da radim pošteno, da učim zanat (koji?), da se osamostalim, da budem čovek! Keva: Pa i to što kažeš...jeste Simo, šta bleneš, Neba je uvek bio onaj vredniji po kući! Tebe smo uvek puštali „jao, pusti Simu, mora da vežba harfu, jao pusti Simu mora da uči za takmičenje iz Starogrčkog...“. Nego, Nebo sine, kaži majci, kako je Zorana?
*Svaka veza izmedju aktera interpretiranih događaja i stvarnih ličnosti je sve samo ne slučajna, i ni jedan događaj nije fiktivan. Mnoge životinje su povređene prilikom nastajanja definicije (e, za to pitajte Zoranu!)
Redovna aktivnost ponosnog roditelja koji svima želi da pokaže koliko je njegovo dete napredno i kako "zna da priča"...
Sic, pitol mekac bam bam! Jesi li čuo šta ti je rekao a? Šta je bre rekao snajka? Par nepovezanih neartikulisanih glasova? Pa zar nisi čuo? Rekao ti je "stric, pištolj puca metak", a na televizoru je bio onaj kauboj pa je povezao! Obrati malo pažnju. Ljubi ga majka koliko mi je pametan, on zna sve da priča...
Jedna od mnogih studentskih urbanih legendi ili bolje reći bajki. U priči ta devojka je obično sestra od tetke drugarice dečka drugaricine drugarice, ili jednostavno neka tamo osoba. Ne zna se tačno da li je priča nastala iz nekog vica ili se kao i većina narodnih umotvorina prenosila s kolena na koleno, priča ima varijacija od slučaja do slučaja ali suština je bitna.
Priča glasi ovako:
Iza 7 brda i 7 gora, živela je devojka koja je studirala (upisati naziv fakulteta) i nikako nije mogla da položi (upisati naziv najtežeg predmeta na fakultetu) , nesrećna devojka je taj ispit polagala (upisati dvocifren broj po želji puta), svaki put je perfektno odradila pitanja ili zadatke koje je dobila, ali zli profesor nije hteo da je pusti da položi, rekli su joj da tom profesoru mora da se plati (upisati cifru od 500 do 1000 eura) kako bi taj ispit bio položen. Devojci je jednog dana pala na pamet lukava ideja, otišla je na ispit, samo se potpisala, sačekala neko vreme i profesoru predala prazan papir i indeks u kome je stajao novac, profesor je diskretno uzeo novac iz indeksa i rekao joj ”Koleginice, položili ste, (upisati prelaznu ocenu po želji)”. Devojka je uzela svoj indeks, izašla napolje, da bi se posle 5 minuta vratila u amfiteatar i rekla profesoru ”Izvinite profesore, čeka me verenik, treba da idemo da kupimo venčanicu za svadbu, a novac za venčanicu mi je bio u indeksu, da nije slučajno tu negde ispao”, profesor je nju zabezeknuto pogledao i vratio joj novac. Devojku naravno, verenik nije čekao ali je ona ipak živela srećno do kraja svog života.
Posledica teške dokolice kada sa nekim uveče zasedneš i krenete priču sa cenama paprike na pijaci i šta su uradili teniseri, a završite povezivanjem priča o masonima, sletanju na mesec, reinkarnaciji, ubistvu Lenona i uopšteno gledano kojekakvim prokenjavanjima. Često se ova priča započne i u treznom stanju, ali posle dva sata ovakvog bulažnjenja čovek toliko ne zna šta više priča da će pasivni posmatrač biti spreman da se zakune da su svi oratori trešteni k'o maćehe.
Suptilno pokazivanje da sagovornikova priča ne pije vodu.
- Sinoć sam napokon omrsio bobana sa Kristinom. - Dajte zeku ovamo, da pije vode. - Kakva voda, kakav zeko? - Pa da popije vodu, jer tvoja priča ne pije, Kristina je na ekskurziji.
Ono što se većini ljudi dešava u glavi kad nisu onaj koji priča u dijalogu.
Osoba A: Pazi šta mi se desilo juče, sretnem Milana i .... Osoba B( razmišlja ): (Jaoj i ja znam tog Milana, upoznala sam ga u diskoteci... tako je duhovit bio... evo sad se smeškam kad se setim... jao moram da joj ispričam kako zamalo da se pobije sa onim ćelavim zbog mene... hihihi... baš je šmeker ispao... jao ona još priča... ajde završi više ovo je zanimljivo... kako su neki ljudi egocentrični.... to me podseti na Gocu... i ona se baš ugojila..... )
Upozorenje sagovorniku da se smiri i sporije priča. Koristi se samo u situacijama kad vam je baš baš stalo da ga razumete.
- Btejovavokeravenabuđizo!!!!!! - E polako, smanji obrtaje, ništa te nisam razumeo! Em brzeljaš, em sam ja popio 7 piva dok sam čekao da ti i Jova dođete do kafića. - Kažem: Jova doveo neke kurave na gajbu, dođi do njega, ne idemo u kafić. Slaba mi baterija na fonu, zato brzeljam. - E jebiga, ja već uveliko pijem. A i nisam zagoreo k'o vi. Ne mrdam se od ovog stola dok neko ne dođe da me nosi kući. Čujemo se sutra.
