Oblik diktatorske vlade u kojoj postoji samo jedan čovek koji odlučuje o svemu, bez ikakvih savetnika ni ministara, a kamoli udjela naroda. Uglavnom stupa na snagu pred sami krah režima (ili, pak, krah režima nastupa nakon uvođenja istog?)
- Eto, čak ni desna ruka Cara nije uspela da spasi ovaj sistem.
- Šteta, ali odavno taj nije u kaizenitu slave...
Lik koji kod devojke ne postiže ništa drugo osim što je drži za ruku.
-Au brate, vidi onu tamo. Kak'a je, al' šteta što ima dečka.
-Ma nije to dečko, vidi se odavde. Lik je samo rukovdilac.
U Crnoj Gori to kažemo za ono sto je izgublo svaki značaj za nas. Nemamo više ni snage i potrebe da se bakćemo sa tim, odustajemo. Pet para je malo, pa opet vrijednije od nečega što nam je ranije značilo mnogo više, bila to osoba ili nešto drugo.
Više ni pet para ne bih dala za tebe. U potpunosti me degradiraš, ponizavaš, umanjuješ me a već sam mali čovjek. Iz mene izvaličis najgore. Prijateljstvo cijenim iznad svega ali tebe više ne. Ne bih pet para dala za ove godine. Jesi li oduvijek bila takva? Jesu li to sad neki kompleksi, moji ili tvoji, pa ne mogu da te gledam više? Gledaš me kao inferiornu od tebe, jesam li takva? Što se izgubilo razumijevanje za sve kroz šta prolazim? Je li ikada postojalo? Ne bih ti ni pet para dala za to prijateljstvo... Ali bih za razlog. Ko se promijenio? Nemam više snage za to. Nije mi stalo. Treba mi oslonac, a ti si se odavno slomila.
Šteta.
Šta je to za šta Vi ne biste dali pet para?
Situacija u kojoj se misljenje menja brzinom svetlosti.
- Onaj Mirko, koji je to pljackas, prevarant, klosar, najveca gnjida od coveka... Taj nema koga nije zajebao!
- Mirko Markovic, onaj iz opstine?
- Da.
- On je umro prekjuce.
- Auuu... Steta, a bio bas dobar covek, ljudina!
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Pitanje koje postaviš sam sebi, na koje ne možeš da daš odgovor.
Problem je i dalje tu, do pravog rešenja je postalo nemoguće doći. Nesvesno si napravio grešku, možda i svesno ko će ga znati... Ostaje ti samo da da kažeš ovo je preteško i da ideš dalje jer ipak jbg, ne možeš ispočetka da kreneš k'o u matematici. Ali nije lako, ostaje praznina, koja će teško biti popunjena.
Da li je moglo drugačije da bude, da li je bilo vredno truditi se, da li će išta ličiti na ono kako je bilo do sada, da li si spreman da zaboraviš loše i zapamtiš dobro, da li će ti iko pomoći da prebrodiš neuspeh, da li si to zaslužio? Mnogo pitanja a nema odgovara. Misliš o svemu, izjedaš se iznutra, drhtiš, nokti davno pojedeni, osećaš bol ali onaj iznutra koji ti para dušu, previše si sebe dao u sve to. Sad vidiš da si preterao, kasno jbg.
Pokušaćeš da se vratiš u kolosek ali šteta je prevelika. Preostaje ti da razrešiš neke stvari sam sa sobom. Sam sebi si najveća prepreka.
I šta sad? Kako dalje?
Tuga je kada 1. januara prodjes pored pijace i vidis razbacane,neprodate jelke bez busena....
Neki ljudi se nikada nece nauciti da ne treba kupovati jelke bez busena.Steta koja se secenjem jelkica napravi svake godine,meri se milionima evra i jos upropastavamo sume!
Kao trn u oko.Dok se oni povremeno smeju, tebi dodje da propadneš u zemlju.Jedino pravo rešenje je bežati.
-počinje-
-ustaješ sa kauča-
keva: pa gde ćeš sad, sedi tu.
ti: ma do WC-a
-posle 30 minuta-
ti:e šteta propustila film...
-keva: nije bitno, jedini zanimljiv deo je bio sex.
Ono što obično kažemo za nekog ko se očajnički trudi da se svojim nepostojanim umijećem istakne pred drugima.
Taj će sve svoje sile da uloži u nešto, samo da bi time ispao prividno superiorniji od ostalih, ako ništa, bar u očima onih koji gledaju, a ne vide.
Nije ih teško prepoznati, to su oni ljudi koji su u školi učili lekcije unaprijed, da bi mogli da se hvale kako oni brzo shvataju zahvaljujući svojoj nepostojećoj inteligenciji.
Šteta što ih svi razotkriju poslije par puta, jer, osobe koje su spremne da se toliko trude ni oko čega, imaju itekako potencijal da urade nešto korisno sa sobom.. i obično oni budu oni o kojima su nam roditelji pričali kad smo polazili na nov fakultet i posao, uz rečenicu "upornost je bitna, a ne inteligencija."
Vidjeće oni svog boga, čim stave znanje u Slagalici kao kriterijum za zapošljavanje. Ha, tu nema varanja!
- Izabrala me profesorka da idem s njom na seminar u London..
- E, super, baš mi je drago zbog tebe, sigurno si veoma ponosan na sebe.
- Pa da, s obzirom na to koliko učim, a to je ništa, super mi ide, valjda sam talentovan, šta li već..
- Ma, totalno si napredan. Vjerovatno i dvije stepenice preskačeš odjednom...
Način na koji želimo opisati opsesiju umrlog alkoholičara za alkoholom od kojeg je vjerovatno na kraju i umro
- jesi cuo da je umro komšija Mujo
- ma daj, Mujo autolimar
- jeste, taj
- šteta, dobar čovjek, ali je volio popiti
- džaba, šta ćeš...
