E, to vam je ono što zapravo povezuje sve ljude. Hrana, u redu, pivo u redu, sve to ima svoja okupljanja. Ali svuda postoje neke restrikcijie. Kad piješ pivo, do pod postaje krevet nivoa, ne možeš baš da pozoveš i lokalnog klinjobera kome je đačka torba veća od njega samog. Kad roštiljaš, ne možeš da pozoveš baš komšiju koji se upravo oporavlja od infarkta. Mislim možeš, ali niko nema srca da muči tako ljude. Ali priču svi mogu da čuju. Uši su ono što svi imamo, ili naučimo da čitamo sa usana, tajni agenti znaju obe metode. Okupite se, i matoro i staro i slušate. Nije bitno gde ko sedi, za svakog će se naći nešto da se pojede, da se popije, dijetalno, kolači, fensi travke, preldžijski roštilj, majku mu, naši smo. Ne mora da bude priča tačna, bitno da ide nekim svojim tokom. Kratiš je, dodaješ, preuveličavaš, ubacuju se i drugi... Ide to tako. A priča ostane kao nagrada sama po sebi. Pa da. Tako nekako.
-Kako pričaš tako dobre priče?
-Poenta je da napraviš dobrog heroja. Ima formula. Kao u alhemiji. Jednom četvrtinom razuman, na zemlji, jednom četvrtinom nesebičan i plemenit, dve četvrtine lud kao struja. Ubaciš to u dobru publiku i eto ti heroja. Uzdravlje!
-Uzdravlje!
