Oni kojima je u celom toku studija najvažniji wireless.
To su ona lica koja možete videti u kasnim večernjim satima kako sede(ili čak čuče) po stepeništima, haustorima ili trotoarima kako drže laptop u krilu i surfuju po internetu. Oni odlaze na najrazličitija mesta samo da bi pronašli lokacije gde struji ova im mila energija.
Wireless Cimer 1: (ulazi u stan držeći laptop ispod miške)
Wireless Cimer 2: Jel si ga uhvatio?
Wireless Cimer 1: Ma jesam nego mi se ispraznila baterija!
Wireless Cimer 2: A gde si bio, ispred kafića?
Wireless Cimer 1: Jok, izgleda nisu platili. Ima neki TP-link na autobuskoj.
Wireless Cimer 2: E, znaš gde još ima, u dvoristu one zgrade, iza pekare.
Jedan od najlepših obroka koje muškarac može da doživi. Ne da pojede, već da doživi.
Odlazak u grupni lov, sam po sebi znači šetnju sa ljudima istih sklonosti i strasti, približnih godina i socijalnog statusa.
Ustaje se u cik zore, sastanak je na dogovorenom mestu, vođa grupe napravi kao neki raspored i sledi polazak.
Obavezno se svrati do neke pekare i kupi svež, vruć, domaći hleb.
Pucanje u neku životinju je poslednja stvar koja se desi, ako baš nešto ''naleti ne cev''.
Prva pauza je za doručak i tu počinje ono pravo. Na zemlji se raširi šatorsko krilo i svi izvade klopu koju su poneli od kuće. Ponese šta ko ima, al po pravilu se za lovački doručak sačuva najkvalitetnije parče šunke, pečenice, domaće kobasice, najmesnatiji čvarci, bude tu i par činijica sa sirom i kajmakom.
Salata zavisi od sezone. Ljute papričice, paradajz, luk, kiseli kupus, krastavčići...
I naravno, vade se pljoske sa rakijama raznih vrsta, a koje uz obavezne lovačke priče i preterivanja, idu u krug dok se ne isprazne. Termos vrele kafe, par cigareta za pušače, i kraj.
Najmlađi članovi grupe, takozvani lovci-pripravnici, dužni su da sklone sve, tako da iza njih ostane samo ugažena trava na mestu doručka.
E, tu su već mnogi spremni za povratak, jer kome je sad do lova na pun stomak.
U putu do kuće, punih stomaka i srca, a praznih rančeva, obavezno se svrati do neke Slađe.
-Alo malac?
-Mmph? (puna usta klope)
-Probaj malo i ove Matijevićeve viršle, pizda ti materina pripravnička! Tučeš po pršuti ko da ti nije prvi lovački doručak. He-he!
Propao tim. Šesta liga, podregion: prekoputa Mićkove pekare. Livada kru. Golmana su našli na rasprodaji starih stvari, a odbarnu su pohvatali po parku, jer, jelte, stoje k'o usrani golubovi dok se lopta nonšalantno kreće iz noge u nogu igrača protivničkog tima. Pripreme za sezonu nemaju. Sreća je i ako se odigra cela sezona, jer ipak, nisu roditelji svakog igrača raspoloženi za ovakav vid igre. Glavni strelac im je četrdesetogodišnjak sa veštačkim kukom i gadnom navikom da se pokači sa igračima na terenu. Kako tuđim, tako i svojim. Ume i da zavali ponekog sa tribina, ako iko posumnja u njegove golgeterske sposobnosti. Crvenih kartona nema. Poneki žuti. Jebiga, barem se sudija najede sa pobedničkom ekipom posle zadnjeg zvižduka. Stadion pozajmljen od lokalnog bogataša, kad ne izvodi stoku na pašu. Ne žali se niko, imaju sveže popasenu travu za džabe. Formiranje lige je u toku već par godina, s tim da bi oni, kao jedini tim sa više od 11 igrača i manje od 5 redovnih posetilaca kafane, odma bili prvi na tabeli. Ako i dođe neka teža utakmica sa, ne daj bože, susednim selom, svi u klubu su napeti. Niko ne zalije noć pre, čak ni ne gledaju tiket koji stoji pored uključenog teletexta. Kuku lele ako izgube u ''derbiju''. Celo naselje ih ismeva, a komšije ne svraćaju par dana na kafu i lokalni trač dana. Ali njih nije briga. Oni su i dalje ponos i dika cele mesne zajednice.
-Milutine, oko lokve, Milutine! Pa de ćeš u baru s loptom! Vadi je iz bare! Da obrišeš o dres, da je osušiš? Pa ajde, ali izlizaćeš nam sponzora! Izvini Mišo, šta da mu radim, vidiš da je već obris'o,propalica,ko njegov otac!
-Ajde, ajde, vuci ka golu! Jel može neko da istera one dve krave kod našeg gola? Pasu nam stativu. A jebem ti i ovo, odo da radim za susedno selo, oni barem imaju onu jednu titulu u Međubunarskom Kupu.
Hend džob.
"Šta ćeš da jedeš?"
"Pa sad kad si već pitala ja bih jednu rol viršlu,he he."
"Ma nemoj? Em ležiš tu ko konjina do 2 sata em sad da ti JA silazim do pekare po ovoj kišetini. Zabole me baš."
"Slušaj maco, ovako bi te eventualno zabolela ruka, a bogami saće da te zaboli i nešto drugo. Dolaz' vamo!!!"
Makovnjača u pojedinim pekarama. Izaziva ultra brzi porast šećera u krvi a slatko se oseća na jeziku čak i na mestima predviđenim za nadražaje kiselog i gorkog ukusa.
-Šta ćeš da uzmeš, ja ću makovnjaču jednu?
-Brate nemoj to molim te, pre neki dan sam jeo, posle drugog zalogaja udarilo mi slepilo od šećera na oči, puls mi se ubrzao i došlo mi da ližem beton ispred pekare da malo ublažim osećaj slatkog. Može lagano da posluži kao esencija za proizvodnju šećera, ja ću nešto slano ovaj put.
Muve bez glave :u blizini pekare ili bilo kakve brze I jeftine hrane kidišu navodjeni mirisom peciva. Opasni su čak i kada stoje, jer ako krenu, to je 200 s mesta.
Ležeći policajac : pešak koji zapreči jedini slobodan prolaz za biciklistu.
Ber Grils bi im pozavideo: u blizini autobuskih stanica trče iz petnih žila. U stanju su da preskoče svaku prepreku.
Bomeština : pored birtija je biciklista siguran jer odatle ljudi ne izlaze nego ispadaju ili bauljaju.
Brižni : pored škola je najbolje ne voziti, ne zbog đaka (lako je usporiti), nego zbog histeraljki od majki i baba koje zbunjuju decu arlaukanjem PAZI BICIKLA.
U svom svetu : likovi sa slušalicama su nesavladivi. Taj ne reaguje ni ako ga očešeš. Nastavlja u svom ritmu i navodjen svojim mislima.
Gomile : ekskurzije. Valjda je isto kao kad se upadne u stado. Sabijaju se, otvaraju ostvro za biciklistu i ostavljaju minimalan prostor za manevar.
Nisu svoji : Prilaze bolnicama i pijacama izbegavati.
Kupoholičari u najavi : Pored izloga je pravilo jednostavno. Udalji se od istog i svi problem rešeni. U suprotnom se kupoholičarke naprosto bacaju na bajs dok preleću sa isloga na izlog.
Dežurni "saobraćajci" u civilu: opominju da se ne vozi po trotoaru, duž pešačkog prelaza ili izvan bici staze. To obično začine i psovkama. Ponekad im smeta im čak ako se vozi po bici stazi.
Deca "brižnih roditelja!" na bici stazi: roditelj vozi ispred njih. Mališa ne drži pravac.
Sve one radnje koje vam posle dugogodisnjeg ponavljanja prelaze u ogromnu naviku.
-Paljenje svetla cim ulazite u prostoriju(bez obzira da li je dan)
-Gasenje svetla prilikom izlaska iz prostorije (bez obzira da li cete nekoga ostaviti u mraku)
-Otvaranje frizidera cim se nadjete u kuhinji(bez obzira da li ste gladni ili ne)
-Automatsko prebacivanje kanala nakon recenice "A sada reklame,ne menjajte kanal"
-Uzimanje zvake kada neko ponudi(bez obzira sto vec imate celo paklo u dzepu) isl.
Tip osmijeha koji svojom širinom podsjeća na kazaljke sata u 15 do 3, osmijeh od uva do uva, takoreći.
Marko: Ej brate jesi li vidio Dejana, sinoć je samo nestao dok smo mi ostali pili, bio sa nekim klinkama, vaćario ih i samo ga odjednom nema?
Nikola: Garant je priveo neku od njih, vidio sam ga jutros ispred pekare kad sam se vraćao kuci, on išao da kupi hljeb a osmijeh mu k´o petn´est do tri!
Obično lepuškasta, skladno građena devojka koja od malena ima neku psihičku falinku zbog koje se izdvajala od ostale dece u školi, puno čitala i sazrela čak i pre prve menstruacije. Jednog roditelja obavezno nema, a da li je to otac ili majka scenarista bira na eci-peci-pec! Taj roditelj je obavezno poginuo u saobraćajnoj nesreći za koju će se u toku filma ispostaviti da je bila planirana od strane mračnih sila! Ima malo prijatelja, uglavnom drugaricu koja će da bude ubijena čim klanje počne i dva druga koji će da se bore do kraja, ali će na kraju samo jedan da preživi! Klanje obično počinje na nekoj žurci gde su svi pijani (sem glavne junakinje) koja će te noći da doživi par flešbekova svog detinjstva tako da vi posumnjate da je ubica zapravo njena tetka iz Čikaga (za koju će se ispostaviti da nema veze s vezom). Krase je upornost, hrabrost, izdržljivost i neizlečivi poriv da se u trenucima kada je napadač juri penje na sprat kuće umesto da izađe iz iste. No, kakva god bila, na kraju preživljava da bi omrsila brke na sahranama svih silnih žrtava poklanih ''njenom krivicom'' kao i da bi zrikavim i drhtavim pogledom propratila finalnu scenu - iznenadno otvaranje vrata njene sobe dok je sama u kući, što je ujedno znak da seronja nije mrtav i da će biti još jednog filma!!!
Savršeni mir i tišina, bez klinačke dreke, nastavničke histerije, gađanja kredama i sunđerima. Niko ne škraba po meni, nema igranja sa rasvetom, ubadanja šestarima po mojim zidovima, ostavljanja ljubavnih poruka markerima.
Savršen mir i tšina.
Povremeni upadi tetkica koje mi pobrišu prašinu i podove, otvore mi prozore da se malo provetrim, ili matorog domara koji se trudi da osposobi sve što su mali demoni na meni uništili? To nije strašno, čak naprotiv. Eto, ove godine su me i okrečili. Osećam se 10 godina mlađe i spreman na sve izazove koje mi donosi 1. Septembar.
S vremena na vreme natrči debeli diša, i preko stola naguzi sekretaricu koju je zaposlio, a ponekad se i nastavnik fizičkog zapije sa hemičarem, i sve je to ok, i ne traje dugo. Naročito dišina jebačina. hi-hi
I onda opet mir i tišina. Opušteno dremkam se i gledam. Tabla, čista, umirujuće zelena, ormani izglancani, ćute po ćoškovima, dupke natovareni knjgama i vežbankama, kompjuter i grafoskop prekriveni čistim čaršavima, spavaju svoj letnji san. Spavam i ja sa njima.
Savršeni mir i tišina...
A onda dođe taj jezivi 1. Septembar. Od zvona koje najavljuje otvaranje školskih vrata dobijam napad panike. U daljini čujem stampedo dečijih nožica, graja je sve glasnija i bliža, otvaraju se vrata, prva torba leti preko mene i pada pored stola, rulja uleće naglavačke i završava se moj letnji raspust.
Mali zlikovci su se vratili, počinje haos.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola''
