Kritika razrednog starešine učeniku koji je potomak njegovih bivših učenika. Toliko dugo se učaurio u prosveti da mu već dolazi skoro pa treća generacija iste porodice (ako su Romulanci može biti i četvrta) da je izvetrio ko kisela voda - sve dečje potrebe razume ali nema rešenja za njih jer je jednako podetinjio kao i oni.
- Gligorije, prestani da vaćariš Milku!
- Ne vaćarim profesore, dobila jutros pa joj masiram grudi da ne bole!
- Takav ti je i ćale bio, ne može proći kraj sise da je ne zavati...
- Poznavali ste ćaleta?
- Bio mi učenik, i on i tvoja keva. Znam bre kad su te napravili iza Drakčetove pekare!
- Kako znate profesore?
- Ćomi Ler valjao neku vutru prekoputa... dobru vutru!
1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?
Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.
BUM! Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći in.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''
Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.
Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.
Nek ti je srećna slava domaćine, Srbine!
Definicija je napisana za MizanTrophy.
ova fraza se koristi u situacijama kada zelite da izbegnete susret sa odredjenim ljudima.
Pr. 1: Jao eno ga onaj Paja '85 sigurno ce da nam trazi mobilni ne okreci se, lagano ubrzaj ka semaforu i sprint iza ugla!
Pr. 2: Isli mi ulicom sinoc pre zuraje i tamo neki pijani debil okrenuo se ka nama i poceo da nas prati i trazi neke pare i cigare, a mi ubrzali i na cosku kod pekare - magla!
Kroz Bajagin lirski opus neprestano provejava jedan nadrealistički momenat; u velikom broju njegovih pesama oseća se iracionalno, rekli bismo besmisleno poimanje čoveka i prostora, otvaranje novih dimenzija, potragu za veštačkim rajevima. Sve je ovo propraćeno odgovarajućom leksikom: "lilule", "lepote takve NI", "nja nja nja".
U "Lepoj Jani" opažamo važnost klimatskih uslova; proleće, zajedno sa novim plodovima prirode, donosi i novo raspoloženje. Bajagin kosmopolitizam i težnja da se prikaže univerzalno stanje čoveka vidimo u dvojnom imenovanju - "maslina je oliva", klasičan primer silogizma. Tu su i kasjije "rumene", kao tradicionalna srpska voćka koja asocira i na alkohol, pa je zanesenost Janom i ovim putem motivisana.
Prostor u "Lepoj Jani" je vrlo specifičan: Bajaga spušta registar pesme jednom psovkom(jebote), i ne odlazi u patetiku. To je ljubavna urbana priča u prirodi. Potom - "ceo svet od sto milja". Težak za interpretaciju, ovaj stih možemo posmatrati kao sužavanje prostora usled zaljubljenosti lirskog subjekta, ili kao lokalno poimanje sveta koji je za njega alfa i omega. Milje, naravno, opet ukazuju na Bajaginu kosmopolitsku prirodu, te se stoga ne odlučuje za kilometre.
U pesmi "Ni na nebu ni na zemlji" vidimo opis jednog međuprostora. to nije ni nebo ni zemlja, možda neka aluzija na čardak, nismo sigurni. Njega karakteriše osećanje između mira i rata, života i smrti. Takvu osećajnost retko srećemo u pesnika.
Postavlja se pitanje položaja i statusa ovog pesnika u našoj maloj kulturi? Paradoksalnost njegove popularnosti proizilazi upravo iz ove teške i hermetične poezije koja se ne otkriva tako lako.
"Persona non grata" medju parama. U zemlji gde se pare cene ako šuškaju, ova kovanica ume samo da zvecka. Zato nije ni čudo što najčešće ukrašava trotoare, zaboravlja se po džepovima, daje prosjacima, ostavlja baba seri, zapada ispod kauča, fotelje, kreveta, frižidera. Ni kao kusur se ne uzima, a ako zafali i onda je nepotrebna: "Sledeći put komšija".
Dalje, ima tu nesreću da u retkim situacijama kada je potrebna kao valuta ne može nigde da se iskopa. Jedna je od retkih koja je u množini još nepoželjnija jer vlasniku daje samo iluziju da ima pare, blagajniku zadaje glavobolje kad treba da ih ukrupni, konobarima krv ključa od besa kad im se tako plati, a devojci koju ste izveli na piće opada interesovanje što ih više imate. Uostalom, jebeš ti stvar kojom ne možeš ni da se počešeš ko čovek. Stalno klizi i ispada.
Ni cigani je ne vole. Stalno traže "neki dinar" al očigledno misle na bilo koji osim na taj. Čini se da kao valuta vredi jedino u Pirotu. Ako je verovati narodnom predanju i vicevima, tamo je sposobna da posvadi braću, prijatelje, zaljubljene... Ma može i rat da započne.
Ipak, ima ona neku vrednost samo ne zasnovanu na autoritetu države, već dobijenu od naroda. Može da posluži za otvaranje Juga, blokiranje aparata za otkucavanje karata u javnom prevozu, gadjanje sudija i igrača na tekmama, zamena za figuricu u "Ne ljuti se čoveče", trzalica za gitaru, da se uglavi negde u neku svrhu itd.
Dakle, vrednost kovanice od 1 dinar zavisi od mašte i inovativnosti naroda koji je koristi.
Lanac prodavnica prilično zbunjujućeg naziva, jer se skoro nikad ne nalaze na ćošku. Mogući razlog ovakvog imena jeste psihološki efekat na kupca. Nedoumica oko imena radnje odvraća pažnju sa abnormalnih cena artikala.
Lik1: Jaoj, eno kontrolora ispred busa. Nemam kartu, gde ima ovde da se kupi?
Lik2: Imaš u korner šopu.
Lik1: Super, gde je to?
Lik2: Eno tamo između pekare i onog butika.
Lik1: Pa što se onda koji đavo zove korner šop?
Lik2: Nemam pojma. Kul ime valjda, a i jeftiniji su lokali koji nisu na ćošku.
Jutro je, ustajem iz kreveta. Obavljam prvi ritual dominantnog mužijaštva, počešem jaja. Odem u kupatilo, iz dva poteza se umijem i šlepim ispod miške. Izlazim iz zgrade. Klatim se ulicom k'o kakav ušinuli pingvin razmišljajuči samo o tome da mi je želudac postao i suviše akustičan. Ne isklatih ni pedeset metara od zgrade kad upadoh u prvu pekaru. Naslanjajući se na bravu otškrinjem vrata, pogrbljen, slep na jedno oko, ulazim k'o zvonar upirući prstom na osminu sa sirom. Prodavačica razbuđena od prizora, bez reči, umotava burek. Tužno spuštam pozadinu na stolicu odmotavajući pitu. Gutam burek s' uživanjem i nevericom u njegovu svežinu i činjenicu da tako rano nema šta da me uznemiri te pokvari apetit. Ipak taj trenutak jedinstva, božanski prožimajućeg na sastavne delove razbija disbalansirajuća molekularno ne povezana životna klica u vidu babe koja se stvori sa druge strane stakla svetoga koje nas deli. U njenom milisekundarnom prolazu poput negativa u glavi mi ostaje otisak izrogačenih očiju koje mi režu načeti burek na šesnestine. U isti sekund izvršavajući ne dokazanu fiziološku potrebu oralnog pražnjenja produkta pljuvačnih žlezdi. U isti mah, pokazujući vremenom savladanu čeljust fosilnih ostataka zubi u tragovima. Momentalno sasekavši mi pojam o apetitu, na meni vizuelno ogledavši se u depresivnom spuštanju viljuške. Odlažućii obrok, sada već ispravljenih pršljenova, izlazim iz pekare. Ipak i dalje klateći se, gledam jutro......magla, studen i svrakre. Tu i tamo po neki cardboardman usnulo prazni sinuse preko svojih kočija. Dobro jutro...
Titula koju dobijete kada konačno kupite motorno vozilo pod nazivom automobil i postanete večni rob i dužnik zbog imanja istog. Vozački već imate i godinama maštate da imate svoj automobil u narodu poznatiji kao auto.
Došao je i taj dan, zaposlili ste se, uzajmili, ukrali, dobili na nagradnoj igri-to je već nebitna stvar. Šta da vozite-staro dvadeset godina ili novo? Hm takođe nebitna stvar jer...ako kupite staro ode on stalno na popravke a samim tim i vaše pare a bogami i živci jer...više je u nevoznom stanju tj. kod majstora nego u upotrebi. Ako kupite novo, sve pare spiskate da bi uzeli novo ili relativno novo...sačekajte...par meseci, nepunih godinu dana jer...ode kompjuter na njemu, brava na daljinsko otvaranje, polupali vam zavidnici stakla i eto...vi nemate pare za zamenu jer su delovi(a tek kompjuter, ovlašćene servise da ne spominjem) tooooliko skupi da...jebiga...on stoji parkiran a vi hodate okolo peške ili alternativnim rešenjima. Ali zato ratu za eventualni kredit od banke ili rodbine plaćate uredno. Bilo kako bilo potpuno je svejedno da li ste ponosni vlasnik starog ili novog automobila-sve su prilike da ćete ipak hodati pešaka ali ovaj put i praznog džepa.
Jer više ne prave nove stvari da bi trajale a one što su nekada pravili da bi trajale ipak su dotrajale.
Fascinantna i upečatljiva pojava kod ženskih 60+ osoba na selu. Ovo pozdravljanje se odlikuje time što gost, koji ulazi u kuću (takođe bakuta vršnjakinja) obavezno saspe par rečenica i tek onda sledi "pa dobar dan". Uz to užurbano juri kroz godinama proučavanu kuću koju sada poznaje kao i gazda, ka kuhinji i dobro poznatoj stolici, spremna za kafu. Naše dve bake se u suštini lepo ispričaju, pre samog pozdravljanja.
-Jagodinke mori! Tu li si?
-'Ajd 'ajd!
(otvaranje vrata)
-BRE ove tvoje mačke, nesam znala da imaš ovol'ko, 'bagi manje bejahu do skoro, ću uzmem ovej papuče, more ženo izmrzo sa ovi moji opanci nikakvi, kao preko celo selo da otodim, a ne da smo ovol'ko blizu. DOBAR DAN U KUĆU.
(sedanje) Oj lele..
-'Ajde pa izvolte, da turam kaficu.
Sledi bapsko ogovaranje...
Izgovor za svaku budalaštinu koja čoveku padne na pamet.
Bilo kakva rečenica koja nam odgovara u datom trenutku, a kojoj želimo da dodamo na značaju. Takođe može da upali u situacijama kada ste odvalili neku nebulozu i kada su se svi prisutni naglo okrenuli i pogledali vas proveravajući da li je sa vama sve uredu. Dovoljno je okriviti nekog starog kineskog mislioca i spašeni ste.
Otac: De ćeš sad ?
Sin: Idem na basket sa Markom.
Otac: Znaš li kako kaže stara kineska ? ''Bolje da se spremaš za ispit, nego da ideš na basket sa Markom, konjino''.
---------------------------------------------------------------------------
Ortak 1: Dosadila pljeskavica matori, ajmo do pekare danas.
Ortak 2: Ako ne jedeš pljeskavicu, biće ti mala muda.
Ortak 1: O čemu ti budalo ?
Ortak 2: Pa to je rekao onaj stari kinez čoveče.
Ortak 1: A da, čitao sam dosta njegovih... Ajmo mi na pljesku.
