Visprena igra rečima jezički nadarenih srpskih fudbalera i članova stručnog štaba, koji na suptilan način tokom televizijskih izjava u poluvremenu, a sa vać negativnim rezultatom, zapravo skreću pažnju širokom auditorijumu na ono što mogu očekivati od njih na terenu u daljem toku susreta. Upravo predaju.
- Gosti vode na poluvremenu ovog teškog susreta...
- Sigurno.
- Šta možemo očekivati od vaših izabranika u nastavku susreta?
- Moramo da u ovih 15 minuta zbijemo redove i svakako nećemo otići bez predaje.
Poklon koji Bosanke dobiju od svojih poslodavaca a nerijetko i muževa za osmi mart.
-Šta ti je kupio onaj tvoj za osmi mart?
-Ah k'o i svake godine šta me dočeka, mala ćuna bez somuna.
-Je l' uveče?
-Obavezno.
-Pa i to je nešto.
-Jašta je, gledam je svaki dan.
Ovo se, uglavnom, koristi kada uključimo neki novi alat, odnosno uređaj koji ne radi na kabal, već na baterije, može da bude i na gorivo, i on nije u funkciji..
Osoba 1: (pali kosačicu za košenje trave)
Osoba 2: "Šta je komšo, neće nešto?"
Osoba 1: "Ma evo komšija, neće, jebem li ga što.."
Osoba 2: "Ma ne mož' to bez kabla!!"
Pokazatelj nečije trapavosti.
- Pazi bre malo, će d'izgineš bez zrno barut. Ja sam video da je neko skapan, al da se neko utepa iz metar visoku crešnju, to još nisam video.
Slogan svakog pravog seljaka, sem poslednjeg motikanca koji uvek ostaje najduže na polju. Dok korisnici ovog slogana uvek nakon motikarenja i obavljanja zemljoradnje odu u zadrugu na po jedno domaće zidarsko pivo!
- Gde si Milenko, seno mu jebem! Šta radiš to?
- Evo motikarim! Mora se!
- A i to što kažeš, nema piva bez motike!
- Kad si već kod piva, oćemo kod Miladinke na po jedno oznojeno!
- Nego šta jebemu sitno žito!
Onaj period kada roditelji dozvole svom klinji da konačno, po prvi put, može da ide da se igra dalje od svog sokačeta ili ulaza.
Malac: Tata, je l' mogu biciklom tamo do onog ćoška? Pera i Sale su tamo napravili rupe za klikeranje.
Ćale: (ponosno) Možeš sine, samo pazi na kola i da si se nacrtao ovde za ručak.
Malac: (Moj je život... igra bez granica!)
Politički korektna sintagma za klošara, eufemizam za beskućnika. Odvratna floskula koja, pak, na nedvosmislen način aludira na neposedovanje bilo kakvog vida nepokretne imovine od strane unesrećenog primerka u biti. Najješniji od svih partizana iz vremena NOB, Nikoletina Bursać, bi verovatno još dodao i "Kamen ti je jastuk, a nebo pokrivač. Šta će čoveku više od toga?", ali autor ovog teksta nekako okleva da poveruje u poetiku podrignutu uz usta copine od 2 i kusur metra, koja danju praši mitraljezom po Švabama a noću ždere "bijelu slan'nu" što mu donela matera i još šeretski dobacuje kolegi Enveru "Nu, hodžo, 'de založi!
Elem, rado korišćena od strane političara, novinara sa vaginom međ' nogama i aktivista iz rendom sekte za očuvanje (ili tako neki kurac; prim.prev.) ljudskih prava, fraza iz naslova iz dana u dana dobija sve više praktikanata na ovoj našoj plavoj planeti, a eventualni Treći Svetski Rat, koji po mišljenju mnogih defetista i ostalih optimističnih kategorija već duže vreme visi u vazduhu, mogao bi vrlo brzo da plafon iznad kreveta na kojima spavamo pretvori u "zvezdanu noć", ako me razumete.
Tja - bar nećemo plaćate nikakve račune. Ae, ćusa...
- Dajte neki dinar, gospodine, Bog dao zdravlja vama i va...
- *More, marš u pičku materinu, bre!* Matija, beži od tog čoveka!
- A tata...A ko je bio taj čika?
- Ma, neki beskućnik, sine, pusti ga...
- A tata...A šta je to "beskućnik"?
- To ti je čovek koji nema kuću, sine. Zato se i kaže "bez-kućnik"...
- A kako je on to bez kuće?
- Pa, otkud ja to znam - propio, prokockao...I zato sad mora da živi na ulici i prosi novac od drugih ljudi kako bi preživeo, razumeš?
- A tata...A je l' onda i naš Strahinja "bezkućnik"?
- Ma, šta pričaš to, Matija?! Kako može tvoj brat da bude beskućnik kad ima krov nad glavom k'o i ti, a?!
- Da, tatice, al' mama uvek viče na njega kako samo visi na ulici i traži joj pare kad primi platu...
- Eh, drugo je to, inteligentu moj. On je vucibatina, to je još i gore od beskućnika...
Nema starca? Nema ni udarca. Tj. ima, jak je, ali neprecizan. Bolje da pogodiš jednom tamo gdje ti starac kaže, nego da mlatiš cio dan po debelom mesu. Ali, dosta sa nasiljem, od toga se ne živi, neka razum preovlada, moj sokole sivi. Pusti svađu, rani đecu pa šalji u školu, a ne u vojsku.
I obrni, okreni, opet se do matoroga dođe. Mlađi će da vuku ali stari pravac daje. I ritam i tempo. I vrijeme za ručak i odmor u hladu. I zna koja livada koje sjeme hoće, a zna i vrijeme kada ga hoće.
Ne oru se doline, bez matore voline.
Lako. Prelako. K'o od šale. Pičkin dim.
- 'Ajde sad, ubaci ga polako...
- Evo, pokušavam...joj, neće...
- Ma, kako "joj, neće"?! 'Ajde, bre, lagano ga ubaci i...
- Ama, neće, kad ti kažem!
- Pa, naravno da neće kad ga guraš u pogrešnu stranu, pička ti materina! Gde idemo kada je rikverc, a?
- Paaaa, pozadi...
- Znači...?
:RK!:
- Eto, vidiš, ćero - bez pô muke! Ajd' sad, dodaj polako gas...
Grubost humora prirode. Čovjek - živa rana. Onaj koji se povija, pri svakom tuđem dodiru, krvareći. Osoba koju boli svaki prijeki pogled. Svaka ružna riječ pravi još jednu brazdu u golom mesu, kao skalpel. Podsmijeh, ljudska zloba, ljudska neljudskost, nove otrovne strelice u tijelu bez zaštite. Suze kao jedini odgovor. Tihe, neslane. Neprimjetne. Od one sorte rijetkih, što su zalutali među sebi slične. Oni koji gmižu, koji od rođenja osjećaju smrt, koji plaćaju za sve, i koji prihvataju sav prezir. Suvi. Bauljaju kroz život tražeći svoju utopiju, istovremeno mrzeći sebe, i trujući dušu tuđim toksinima do trenutka kad se rastvor njihove bistre duše prezasiti kiselinom. Tada koža postane zatvoreni karbonski oklop, a duša emotivni otpad koji nagriza unutrašnje zidove utrobe, i produžava agoniju života. Umiru sami i zbunjeni, neshvaćeni i prezreni.
