Opis ekstenzivno ružne osobe, koja svojom pojavom izaziva zgražavanje okoline i predinfarktno stanje.
-Ceco, raspitiv'o se Miško za tebe!
-Onaj plavi sa šiškama?
-Da bre taj, nije neki, al'...
-Si' normalna bre ti, vidi ga na šta liči, ćale dok ga pravio, keva mu se vrpoljila!
-U pravi si bre Ceco, ja mislim ni da mu moja kokerka Đina u vreme teranja, pičku ne bi dala!
Naredba iskusnog varioca koji je završio paket da prvo mora da se popije taj prokleti litar Pelimovca(da, Pelimovca!(Pelinkovac od 120 kinti)) koji je kupljen za badava pre nego što krene buksna u krug.
Naloženi novajlija: Daj bre, Steks, tu buksnicu da spržavamo više!
Iskusni: Ne može, grobe, dok se ne ubije Pelimovac!
NN: Ali, zašto, o uzvišeni?
I: Zato što, grobe, da si pušio više od 4 puta razumeo bi da više nećeš da lizneš Pelimovac posle buksne. Zato, izvoli i udri do etikete!
On je čovek koji se drži svog stava i ni po koju cenu neće posustati. Lako prepoznatljiv među gomilom drugih muškaraca. Veran i odan poput psa. Odoleva svim izazovima i slatkim gresima koje nam život svakodnevno stavlja na put. Pouzdan i veran do kraja. Ima jak karakter kojim može stenu pomeriti.
- Mila moja, sumnjam da me Miki vara, na znam šta da radim.
- Ko? Tvoj Miki? Ma, ženo, da li si normalna, pa on ne gleda ženama u sise dok igraju kolo, šta ti pada na pamet. Ajde, saberi se, i nemoj da pričaš takve gluposti.
- Rečenica kojom se obično popizdeli roditelji obraćaju razularenom detetu ( muškom, a kom drugom ) pre nego što će ono napraviti neko sranje. Nema neki vaspitni efekat, više odražava pomirenost sa stanjem stvari. Jebiga.
- Pokušaj apela nespretnoj i nesposobnoj osobi da se ne hvata šrafcigera, motorcangli ili čekića kako ne bi nekog ubio.
- Miloše, sine, ostavi se tog nesrećnog kompjutera više. Bolje uči, proklet bio, da završiš taj jadni fakultet, što li te uopšte nagovori da studiraš...!
- Evo, evo kevo. Samo da postavim još koju defku na Vukajliji...
- C,c,c,c... Ti se izgleda nećeš smiriti dok ne napraviš neko sranje, je li? E, crni sine...
________________________________________________________________________
- Ma, pusti me da radim, ženska glavo...!
- Puštam te, Radovane, puštam već pola sata al' treba mi šporet da skuvam ručak - ne mogu bez njega...!
- Evo, bre, sad ću. Čekaj samo da premostim ove žice...
- Daj, bre cicijo da zovemo majstora. Nećeš se smiriti dok ne napraviš neko sranje, znam te...
Uzrečica pri pominjanju osobe koja ima jednu, ustaljenu naviku, za koju sumnjamo da će ikad nestati.
A: Vidi ovog Džankija, što ide po jutjubu i sportske. net i jebe.
B: Džanki dileja. Tako će dok ga ne zakucaju u kovčeg.
-----
2076. godina, vest o dugo očekivanoj tituli Zvezde.
Mladi_Delija: Šta je to titula? Nije pradeda bio živ da mi ispriča.
Zvezda_do_smrti: TO BRE!!!
Džanki: JA JEBEM!
Izraz koji pokazuje da je muškarac jako napaljen.
-1: Vidi onu.
-2: Jeb'o bih je dok ne promukne od skičanja.
Prilazi joj.
-On: Ćao.
-Ona: Ćao.
-On: Šta ti je sa glasom?
-Ona: Promukla sam.
Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.
Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.
Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.
Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.
- Hoćeš li ti da spavaš, pobogu?
- Nado... Dodji, sedi pored mene.
- Šta ti je, jel ti zlo?
- Jesi li se ikad pokajala što si pošla za mene?
- Šta ti to sad pade na pamet?
- Vek smo proveli zajedno... Osedeli jedno pored drugog... Voleo bih da znam.
- Eh, moj Milija... Da nisam pošla za tebe, onda bih se pokajala. Nismo živeli bogato, ali smo živeli vredno i pošteno. Da je Bog hteo da nam bude bolje, bilo bi nam bolje... Jedino...
- Jedino?
- Žalim što ti decu nisam rodila. To me muči i tišti godinama. Oprosti mi.
Milija zausti da kaže nešto ali nije mogao. Samo ju je jako zagrlio...
Suptilan opis dečurlije od strane roditelja koji borbom do poslednje AD kapi istrajava u svojim iskupljenjima i ispunjenjima. Svaki stomačni grč, temperaturu i boginju doživljvaš kao smak sveta.
Neki srećnik ima pravo na popodnevnu dremku posle ručka, ti ne. Tebi dečurlija guraju akvarijumsku zlatnu ribicu u uši, dok skačeš iz kreveta držeći se za srce i sisaš tabletu nitroglicerina k'o Negro bombonu.
(Nekoliko godina kasnije)
-Miličice sunce tatino, šta ćeš studirati,'si odlučila?
-Jesam ćale, žurnalistiku!
-Kakva bre žurnalistika, o'š da budeš k'o Roksanda Ilić, upiši farmaciju k'o mama!
-Da prodajem kurtone, drvene klompe, štapiće za uši i šampone protiv peruti, ne dolazi u obzir! Žurnalistika i šlus!
Sve mu je ravno do Kosova. Nigde ne žuri, nema potrebe, dan je dovoljno dugačak, ima vremena za sve. Ne nervira se, niti ga svakodnevni problemi mogu izbaciti iz koloseka. Umesto da nedeljom pokosi travu oko kuće, radije će se zavaliti u fotelju i gledati Kalčo u pola 4 i mučenje lopte u derbiju donjeg doma izmeću Barija i Breše. Ne brine brigu o Kosovu, šta on tu može da uradi, boli ga rac za Ejmi Vinariju, ionako ne razume šta ona peva, dok gleda Đokovića razmišlja samo šta bi on radio sa svim tim silnim parama, tiho likujući što bi konačno mogao kao Tajger Vuds da ima koju god žensku poželi.
Prototip onog Crnogorca iz viceva. Nije klasičan lenjivac, ali ako ne mora da se radi, zašto bi se mučio? Tu i tamo pokušava da uhvati krivinu, pa ako uspe, uspe. Što možeš danas, ostavi za sutra, njegova je parola.
Prastara izreka na veseljima kada se igra kolo, zadnji u kolu se zove KEC a fora je da je Kec obično naočit i zgodan momak koji se kasno setio da uđe u kolo pa je fora da se do njega uhvate u kolo devojke dok se nisu uhvatila deca
