Tvrdnja kojom se iskazuje tendencija društva da svako žensko dete, bez obzira na uzrast, posmatra kroz prizmu materinstva. Pojedinci kojima se ovaj iskaz nalazi u rečniku pomno prate svaku njihovu reč, pokret, gest, ne bi li na vreme došli do zaključka kakve će majke biti. Pojedine nesrećnice automatski bivaju osuđene na propast, bez obzira što o sebi na taj način nisu ni razmišljale. A i što bi, kad ima ko će.
I (12 godina): “Mama, mama, je l’ mogu da uzmem bebu malo da se igram s njom?“ Mama: “Kakvu bebu tebi u ruke, si normalna? A ono mače što si pre neki dan grlila, pa zamalo da ga zadaviš? Ne može! Za tebe su samo lutke!“ * (Profesor fizičkog zatiče sedamnaestogodišnjakinju sa cigaretom u ruci; to joj nikad neće oprostiti, jer ipak mu je ona bila miljenica i najbolja iz tog predmeta; sledi postrojavanje i govor) G: “Lepo bogami! Leeepo bogami!! Koju si zapalila, onu damsku, a? Da budeš u modi?“ I: “Ma jok, Drindžu, nema se za bolje.“ G: “Vidi, vidi, još i pametuje... Pogledajte je svi dobro, nek’ vam bude za primer! Tako će sutra kad rodi – cigaru u levoj, pa dimi, dimi, a dete u desnoj da ga doji!“* (Momak i devojka (22) na gajbi; ona iz nekog sedmog razloga nervozna, nije joj dan; ne uspeva da otvori kesicu kafe, pa je besno baca na pod) S: “Ha! Tako ćeš i sutra kad rodiš! Danas kafa o pod, sutra beba!“ I: “More, da se terate svi u pičku materinu!!“
Ono što kažeš u sebi kad nekom ispadnu pare ili novcanik, on to ne primeti, ti ih podigneš, stigneš ga i daš mu ih, a on te na sve to pogleda ko tele i stavi ih bez reči u džep...ni hvala da ti kaže.E onda ti dodje prosto da ga uhvatiš i prebiješ i uzmeš mu i te pare što si mu vratio i sve drugo što ima kod sebe.
Pitanje koje udate osobe starosti od 30 do 100 godina postavljaju neudatim osobama od trenutka kada napune 20 godina pa sve do udaje. Kada se ovaj period oduži, ili kada do udaje uopšte ne dođe, započinje se verbalni rat neviđenih razmera. Ono što je karakteristično za ovaj rat jeste to što neudatoj osobi treba mnogo vremena da nađe pravo verbalno oružje i konačno porazi neprijatelja.
Milkica: "U, kako rastu deca! Već imaš 21. Kad ćeš da se udaš?" Neudata (uz osmeh): "Mlada sam ja za to." (dve godine kasnije) Milkica: "Dete, još se nisi udala???" Neudata (drsko): "Što, je l' moranje?" Milkica: "Moranje, moranje - svaka žena treba da se uda što pre." (dve godine kasnije) Milkica: "Vidi je kako je lepa, stasala za udaju. Moramo mi nešto da uradimo po tom pitanju..." Neudata: "Milkice, ja vas molim da prekinete sa tim. Svaki put kad me vidite, k'o papagaj: "Kad ćeš da se udaš, kad ćeš da se udaš?"" Milkica: "Pa ja to iz najbolje namere, za tvoje dobro..." Neudata (nadrkano): "Koje moje dobro? Otkud vi znate šta meni treba? I otkad je moj privatni život problem koji vi treba da rešavate???" Milkica: "Uuu, što si neka... Je l' vidiš kako si nervozna? Ne bi bila takva da imaš čoveka, a ti kako hoćeš..." (dve godine kasnije) Milkica: "Ćero moja, nemoj se ljutiš, ali moram da te pitam... Je l' imaš ti nešto muško?" Neudata: "Imala sam, više nemam." Milkica: "Pa što se nisi udala kad si mogla? Kad misliš decu da rađaš? Crno dete, kad ćeš da se udaš, da nam svima padne kamen sa srca..." Neudata: "Nikad." Milkica: "Što bar ne probaš?" Neudata: "Htela sam stvarno, al' ne ide." Milkica: "S kim, s kim?" Neudata: "Sa tvojim sinom. Nije me oženio, ali mi je pomogao da shvatim da, u stvari, više volim žene. Tako da, jebi ga, Milkice, ništa od udaje." Milkica (zapanjena nervozno trepće i guta knedle): Tgm, tgm?! Neudata (namiguje i zavodnički se smeška): "Ting, ting! Šta kažeš, Milkice, a, a? Vreme je da priznaš sebi kako stvari stoje... misliš da nisam primetila kako me gledaš sve ove godine..." Milkica po prvi put otkriva da su joj noge ipak brže od jezika i gubi se u daljini.
Izgovor, obično klinke kad je sa ružnim ili manje privlačnim dečkom. Ona je lepa,ali nije sigurna da je on njen '' nivo'' . Ona konta da je sedmica,osmica, devetka, i plaši se da je on samo petica-šestica za nju, ali on ipak i uz taj hendikep uspeva da bude sa njom, zbog dobre spike i poznavanja ženskog uma (čitaj srca). Pa nije baš sigurna da je izabrala pravu stvar,misli da može bolje, ali ako drugarice progutaju priču da je poseban, da jaše belog konja i te fore. Za mesec - dva više neće imati ono nešto, biće i lep, kroz priču naravno. Lik se ne menja, samo njegova reputacija u društvu.
Uvek je bolje imati '' ono nešto '' nego biti lep.
Predstavlja period u kome se muškarac, ustvari, privikava na bračni život.... Radi ono što mu kažu, ono što on govori niko ne čuje, a baš kao i u braku, najviše na svetu mu nedostaju 3 stvari: - dobre ribe - spavanje - i mamina kuhinja....
Retoričko pitanje na koje se i ne očekuje odgovor. Postavlja ga onaj koji te u dušu poznaje, koji je bio tu i vidio sve. I želi ti dobro.
- E, kumara, da ti pričam šta mi se danas desilo. Pričao sam ti već da moja žena ne zna da kupi crni luk na pijaci? - Jesi. - E, stalno kupuje neki bijeli kineski a kada joj kažem da kupi crmnički koji je crvene boje ona donese kući neki holandski trula višnja. Ja kažem da to nije crmnički a ona se brani da drugog nije bilo na pijaci. I danas odlučim ja da odem sa njom. - I? - I ništa, na prvoj tezgi bilo pet vrsti luka. Od pola evra do dva evra. I, pogađaš, crmnički je dva evra. - Pa jesi li kupio? - Jesam. Objasnim ja njoj fino da ako ne zna koji će da uzme najskuplji i riješen problem. I kažem ja prodavcu da mi da kilo crmničkog. A on mi dade kesu. I uzeh ja kesu i držim je u ruci i pojma nemam šta ću sa njom. Gleda me žena, gleda me prodavac. Gledam ja njih. Neprijatni tajac. I tako, ćutimo mi neko vrijeme. I viđeh ja da oni nešto očekuju od mene i progovorih... A što će mi ova kesa, rekoh... - I? - I prodavac reče da izaberem. Šta da izaberem, velim ja? Luk, veli on. Luk da izaberem! Da biram, zamisli, nema više redom nego da biram. I rekoh ja onda, u moje vrijeme, prije dvadeset godina, kada sam ja na pijaci prodavao, nije se biralo. Ne daj Bože da mi je neko tražio da se bira. Turam redom u kesu pa kako što koga zapane. Redom! - A prodavac? - Zaiskri mu suza. U pravu ste, gospodine, tako je nekada bilo, reče. A lako mi je za luk, nego paradajz. I krastavci. Pipaju ga gospođe, ubodu ga noktima, izgnječe i ostave. Kome ja da prodam taj paradajz poslije? Kome? Da ga ja jedem? Nepravda je to velika, moj gospodine, u šta se ovaj svijet pretvorio? - Au... - Jes... Viđeh ja šta napravih, napunih kesu, tutnuh mu pare u ruke i utekoh. A žena za mnom. I samo me pitala što mi je ono trebalo... Ne znam ni sam. - Komunizam ti je jeb'o majku. - Pička li mu materina.
Jedini mogući odgovor budali koja poredi bilo šta iz današnjeg sistema vrednosti sa nekim prethodnim.
'Naš li ti da moj đed nije smeo slavu da proslavi jer je bio član partije? Bojao se, e kakav je to mrak bio. A danas jedemo prasetinu tri dana.
Moj je slavio, krio se doduše. To sakrivanje mu je bio jedini problem, nije morao da ganja vezu da zaposli decu, kad je bio u bolnici zbog tripera nije sa sobom morao da nosi lekove, zavoje i 500 maraka, a nije da nije imao para. I previše za završenu osmoletku usta ga kurvarska. Ako je ono bio mrak, crko onaj ko upali svetlo.
Armirano-betonski čvrsto spuštanje na zemlju sa sve čekićanjem u glavu.
-Je l' me gleda? -Ne. -A sad? -Ne. -... -... -A sad? -Aman prestani prestani prestani! Ne nadaj se. Ono što nije nije, niti će biti, ne smaraj me. -Kako možeš tako da pričaš?! Pa postoji šansa... -Šanse za to su 0,50%, a ako ovako nastaviš, biće 0,000%. Ne bih da zvučim okrutno, ali ono što nije nije i tačka mačka. -Ali možda... -Grrrr....AVavavavaava! -Pa, Dušice, to što si ti u pms-u ne znači da treba da budeš ljubomorna.... Ko ti kriv što tebe neće ni da pogledaju. -Odoh po jedan konjak, da se zalijem, oćeš ti nešto? -Hihihi, limunadu. -:dolazi i zaliva je ceđenim limunom u oko:
