Stara narodna mudrost, koja do sada nije nigde zapisana (verovatno zbog izvesne vulgarnosti koja kroz nju provejava), a zapravo je nekakvo srpsko-stočarsko viđenje legendarnog Marfijevog zakona.
Ukratko, ova poslovica samo obrađuje večnu temu da jedno zlo nikada ne ide samo i da baš onda kada ne možeš da se braniš - neko će sigurno da te napadne ili makar zajebava zbog situacije u kojoj se nalaziš.
Na sred Slavije, u sred špica, nesrećnik gura svoj raskantani Yugo 45 koji se baš tu ugasio jer nema goriva, a malo posle mu je crkao i akumulator od verglanja...
Svi mu sviraju, autobusi hoće da ga izgaze, onaj mučenik gura kao lud, a već je zakasnio na posao pa mu ne gine i skidanje 10% od plate koja ionako već kasni 3 meseca.
Nekako, posle 15 minuta neviđenih muka, sav znojav i zasopljen uspeva da dogura onaj krš do trotoara. Grabi telefon da pozove ortaka koji će možda da dođe i da ga odšlepa...i tada shvata da nema kredita.
Prepun nemog besa, podiže oči prema nebu da pita Gospoda zašto je baš njemu sve ovo trebalo da se desi.
E, baš u tom momentu, "dok su mu noge u blatu" - kao onom magaretu, začuje iza sebe glas pun autoriteta:
"Dobar dan, Vašu saobraćajnu i vozačku dozvolu, molim..."
