Kad polomiš ruku ili nogu u bolnici i to baš u trenutku kad je pauza za doručak.
Čekam u hodniku i razmišljam da l' da predam knjižicu pošto je red kao ispred studenske menze. Posmatram čistačicu kako briše pod. U jednom trenutku, pravo niodkuda, nailazi lik, proklizava i pada k'o pokošen. Usput, lomi ruku i dva prsta. Prilazi mu čistačica i obraća mu se: "Sinko, pa ti se ubi. E pa, na pravo si mesto ali u pogrešno vreme. Sad je pauza, a sestre se ljute kad ih ometam. Sačekaj ti, brzo će one". A on će na to: "Nema problema. ZOVI IH BRE ŽENO LUDA, OVO JE HITAN SLUČAJ. ZA ŠTA PRIMAJU PLATU, KOJI MOJ?!
Pre vremena otišao Bogu na istinu. Pogin'o.
- 'De ćeš, sinko?
- Ma, pusti me, baba, idem da se provozam malo...
- Dobro, sinko, samo nemoj prebrzo da voziš, ljubi te baba! Jesam li ti ja već pričala šta se jednom desilo tvom pokojnom de...
- Jesi, baba, mojne da smaraš...
...
- Šta se dešava, brate? Kakva je ovo kuknjava u dvorištu?
- Ti ne znaš, jebote?? Kol'ko 's dugo ti uopšte boravio kod te tvoje ljankase, a?
- Dobro, bre, pusti to, nego: šta se desilo?
- Filip Hadžić popravio prolazno vreme, izbacio ga trener iz startne petorke pa se iskalio na ćaletovoj bembari. Terminalno.
- Au, boktejebo, nije valjda totalna šteta??
- E, ae vrati se u Borču, idiote jedan...
Sto jest,jest .... budimo realni.
Većina ljudi nikada ne bi živela na selu. Briga oko domaćinstva i kuće je prevelik zadatak za njih.
No, kad bi samo znali šta se sve dešava na selu. Ne bi imali isto mišljenje.
Ustaneš. Nema buke, nema galame, samo tišina i zvuk petlova.
Naravno, jutro na selu počinje uz jednu crnu bez šećera i jednu izuvaču.
Odradiš ono što imaš, odeš do prodavnice, svratiš do kavane usput i popričaš malo sa ljudima koji nemaju te brige da će se zaglaviti u saobraćaju ili šta će jesti na brzinu. Dođeš kući, a za doručak baba iseckala malo šunke, domaćeg sira, pogaču i naravno kao aperativ još jedna izuvača.
Odeš na njivu, poradiš poslove, vratiš se malo odmoriš, gledaš televizor, vidiš da opet neki čiča kenja o poštenju dok kurva klima glavom.
Ugasiš televizor. Dosta ti je sranja za jedan dan. Svratiš do komšije, pitaš kako su mu deca. Jel su se snašla međ zidinama. Priča je ista. Radi se, uči se. Sedneš na klupu ispod velike Lipe i slušaš tišinu i zvuk mira. Jako dobro zvuči.
Polako pada noć nad selom. Opet se sve umrtvilo. Tišina. Puše se dimnjaci, suši se meso, a ljudi u birtiji pričaju do sitnih sati, uz nešto narezano pod 90 stepeni i jednu domaću, čisto da sklizne kroz grlo. Ležeš, upališ televizor. Opet sranja. Ubistva, silovanja i saobraćajne nesreće. Gasiš televizor, sklapaš oči i veoma si srećan što nisi deo te priče.
Mada bolje ja (kao drug) nego neko drugi.
Glup si kao noć.
------------------
Mala je ružna do bola.
-----------------------
Ispao ti tuki, zakopčaj šlic...
Situacija broj dva koja označava prelazak iz dečaštva u odraslog muškarca. Ovako nešto ili slično se po pravilu dešava na ispraćajima u vojsku na koje su osim tebe pozvani i tvoji roditelji. Reakcije su naravno dijametralno suprotne.
-Jao gde nas ovaj naš obruka! Isti ti! Pazi gde voziš Miroljube! Jao će da poginemo! Pa gde baš ženi na stomak!
-Ma šta bre, na stomak, nego gde će! I nije baš ženo da je na stomak, nego da sad ne ponavljam. Ko ti dade dozvolu majke ti ga! Jao ljubi ga otac, moj prvenac! A, kako si je dovatio!
Narodnjački stih koji se pripeva kad dobiješ nogu, pedalu, korpu i Italija mu dade čizmu sa posla.
P.S. Dok kad se nacrtaš u 7 ujutru za novu radnu pobedu, kroz glavu ti prolazi prerada presvetog Halida M.
"Ponovo stigoh na radno mesto..."
Maliciozno pitanje koje je vezano za preplanuo, tačnije, spržen ten velikog broja devojaka, a da zlo bude veće, i mladića, koji se sreću svakog dana. Pitanje se postavlja više "sebi u bradu", jer baš nije uputno komentarisati izgled nepoznatih osoba, a može i jasno i glasno, ako je u pitanju neko dovoljno blizak da se ne naljuti.
Na kraju hodnika vidim kolegu koji se crveni kao semafor, a obukao je belu majicu, valjda da istakne kontrast. Srećemo se...
- 'De s' tebra? Š'a ima? 'E l' mi dobra maja, a?
- Pa, ovaj... jeste, jeste... nego...
- Š'a? Ne svidža ti se?
- Ma, ne baš ti lepo stoji. Ističe ti preplanulost. Nego, što te na vreme ne izvadiše iz te rerne u kojoj su te kvarcovali, majke ti?
- E, koja si čkapi! Samo si ljubomoran!
- Jesam. U pravu si... Izvini.
Skretanje pažnje sagovorniku da je odabrao pogrešan trenutak da uradi ono što je naumio.
- Eh, ode naš deda Mile. Baš mi ga je žao. Jeste mu bilo vreme, ali ne mogu da se naviknem da ga više nema.
- Šta da se radi, život ide dalje. Samo neka ide po redu. Nego, nisam ti ispričao vic kad Mujo upeca zlatnu rib...
- Drugi put, Borko. Nije ni vreme ni mesto za to.
Rečenica koju koristi svaki roditelj kada njegovo dete napravi neku glupost, najčešće u školi, misleći da je ono najdivnije stvorenje na planeti, a neznajući kakvog su idiota vaspitali.
