Pokazatelj pomerene realnosti marketinškog sveta, gde se deci dozvoljava da u maksimalnoj meri ižive svoj nagon za prljanjem. Normalna, neiživljena majka bi popizdela na svoje dete i odmah počela da sputava njegovu ličnost, ali ne i majka s reklame za prašak. To je jedna stabilna, smirena i pozitivna osoba koja ne mora ni da se trudi da sve drži pod kontrolom - jer tu je prašak da to učini za nju. Zahvaljujući tome, u ovom svetu nema ljudi koji pate od opsesivno-kompulzivnog pranja ruku; da ne pominjemo da dete dobija pohvale za sve što uradi, pa izrasta u osobu zdravog samopouzdanja. Ukratko, Frojd bi bio oduševljen.
-Mama, idem do septičke jame da vidim kako je unutra! -Ako, sine!... Mamin istraživač! -(ponosno) Mama, vidi, vidi, opet sam usrao gaće! -Joj, kako ono lepo kaki! Niko ne kaki kao mamina duša! -Mama, svalio sam tortu na majicu i jedem sa nje! Vidi me! -Bravo, sine!
Izraz koji se koristi mahom za stvari u oskudici. Dobro znamo da je lek jedina magična stvar za koju se ne kaže "hvala" i da, za razliku od Amerikanaca koji ga drže pored paste za zube, kod nas se njemu posvećuje cela fioka, komoda ili čak bife (pravi mali hram). A opet, kako u nas svašta može biti lek, pa čak i ono što izaziva suprotan efekat, ovaj izraz je na našem prostoru pronašao plodno tlo za masovnu primenu. Jer, u to vreme, kod nas nije bilo izraza ni za lek. Sad ga ima.
"-Sine, ostavi taj pištolj, tu nema metka ni za lek."
"-Deco, nećemo imati čas OTO-a danas, nema lepka ni za lek."
"-Sine, nemoj da kradeš više babi bensedine, nema žena ni za lek!"
Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?
vi – (tek zaspali) on – zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz….. vi – Ijao, jebem ti život i sve… valjda će da ode … on – zzzzzzZZZZZZZ… (pravi luping od vašeg uha do nosa) vi – (mahnito mlataranje rukom) on – …………
(sve ovo 3x…)
vi – (paljenje svetla. Pola sata gledate svaki cm sobe i ne vidite ništa. Čekate još pola sata i vidite siluetu kod glave, ali niste dovoljno brzi. Pokušavate da dremate, ali vam je psiha već otišla u tri lepe i od spavanja nema ništa…) on – zlurado se smeje dok čeka da ponovo zaspite i zuji po melodiji imperijalnog marša…
Moj deda: Kad sam ja imao 10-11 godina, svadbe na koje su išli moji roditelji sam obično provodio ispod one kruške... Ja: Zašto? Odatle se najbolje videlo? Moj deda: Ma ne, nego su mi lanci bili dotle dugački...
