Kritika razrednog starešine učeniku koji je potomak njegovih bivših učenika. Toliko dugo se učaurio u prosveti da mu već dolazi skoro pa treća generacija iste porodice (ako su Romulanci može biti i četvrta) da je izvetrio ko kisela voda - sve dečje potrebe razume ali nema rešenja za njih jer je jednako podetinjio kao i oni.
- Gligorije, prestani da vaćariš Milku! - Ne vaćarim profesore, dobila jutros pa joj masiram grudi da ne bole! - Takav ti je i ćale bio, ne može proći kraj sise da je ne zavati... - Poznavali ste ćaleta? - Bio mi učenik, i on i tvoja keva. Znam bre kad su te napravili iza Drakčetove pekare! - Kako znate profesore? - Ćomi Ler valjao neku vutru prekoputa... dobru vutru!
Vid ponašanja koji bi po nekom nepisanom pravilu trebalo da ima svaki sportista, profesionalni - neprofesionalni, svejedno. Sinonim poštenju. Prilika da ispadneš ljudina, što će kasnije ceniti.
Sportski gest može da bude svašta, ne samo u sportu nego i inače u životu. Nije samo to ako daš protivnicima loptu i stranu bez sudijinog bacanja novčića. Nije ni ako častiš za nešto što sitno što si uradio. Sportski gest je nešto što se teško može opisati rečima. Neka mnogo dobra osobina. Nešto......e jebemliga šta.
Kako god i šta god to bilo sportski gest, i koliko god ga ima...... IPAK JE SUDIJA PEDER!
Romulanci banjavaju na teren u parkiću. Ekipica standarno bleji. Glavni Romulanac: Oć'te fudbal?! Ekipica: Ae! Glavni Romulanac: Ćet'ri na ćet'ri. Šef ekipice: Evo ae, vaša strana, vaša lopta, da bude sportski gest od nas zato što ste gosti. Član ekipice (šapuće šefu): Kakav bre sportski gest, već su u prednosti što im od smrada ne možemo prići!
Alter ego super junaka kao što je Supermen, Betmen ili Gvozdeni čovek. Služi navedenima kako bi se mogli kretati među običnim ljudima bez opasnosti da ih neko prepozna i smara da mu pomognu u dizanju cigle na sprat, pokrivanju kuće ili izlivanju betonske ploče za sprat. Za iznenađenje, karakteristike su mu da je mišićav, atletski građen, obrazovan i/ili bogat. Uvek je uspešan u svom poslu, popularan među ljudima, doteran i čvrstih, muških crta lica. Sušta suprotnost samom superheroju, tip čoveka za kojeg nikako, ni u ludilu, ne možete ni pomisliti da je nešto više.
- Brate, kako ti izgledam? - Kao tajni identitet superheroja... - Opaaa, Klark Kent, Toni Stark, vamo-tamo, a? - Jok brate, izgledaš kao Ezechiel Bluff... - A? - Superhik, brate, imaš dve brade, podočnjake kao švercersku torbu i nisi se obrijao pet dana, a o garderobi da ne pričam, to ni Romulanci ne bi pokupili sa otpada...
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
Dokaz da sve polako ode u tri lepe. Nekad su pre zore, domaćin i sinovi ili neki drugi muški članovi familije, izlazili u šumu i uz stare rituale odsecali mlad cer, a danas nam ga Romulanci na svakom ćošku prodaju za 100 kinti. U paketu sa par zrna žita i kukuruza, da nam sve bude bogato i berićetno. Ajd sad, da ne bude da baš sve ide u kurac, al je ipak iritantno.
-Ajmo kume, akcija! 100 dinara badnjak, plus gratis jedan za hladnjak. -Evo samo da odem po česnicu kod Ćazima, pa ću u povratku d'uzmem...
Drevna planina Romulanaca odakle su ih u doba praiskona oterali zli matematićari i oteli im svo blago. Pod vođstvom velikog kralja Đeja, njihova najveća kolonija se naseljava unutar zidina Belog grada gde ih prima veliki Džilas lično. Kažu, sa njim će jednog dana oterati zle matematićare i vratiti se u svoje drevno kraljevstvo....
Turbo Baba Sera. Za razliku od babe koja je samo blagajnik, ovo je službenik javnih toaleta koji je zadužen za pražnjenje kibli i odvoz dragocene materije na bezbedno uništavanje. Lep posao, bez mnogo odgovornosti i opterećenja, a doprinosi ekologiji velikih gradova. Inače, na svim normalnim jezicima, govnovalj je Skarabej.
- Dževade, dodži na čas`! Sin mi diplomir`o u srednju školu i sad če da napusti ovaj težak život na deponiju! - A šta če da radi u život? - Če da ide u upravu grada, našli mu oni naši Romulanci pos`o u javnu ćenifu. Ima da bude gospodin čovek!
Još jedna u serijalu igrica kojima se zabavljaju mladi Romulanci. Cilj svakog igrača je da od malog, sitnog, neuglednog Romulančeta, postane veliki, nabildovani, bogati, istetovirani gospodar svoje favele. Za razliku od igre Rom: Total war, ova igra nije toliko strategija koliko je RPG. Očigledna povezanost sa kompjuterskom verzijom igrice jeste u apstraktnosti izgleda (o imenima da i ne govorim, postaje već kliše), kao i igranje instanci po lokallnim deponijama, u traženju bakra, kartona i ostalih sekundarnih sirovina.
