Übermensch* koji prkosi standardnim pogledima na život. Odlikuje se neverovatnim sklopom fizičkih i mentalnih sposobnosti. Zna da zakolje prase, opeče rakiju, rastavi i sastavi sva "Zastavina" vozila, puca iz pištolja na slavljima, popravi veš mašinu, vozi traktor.
Može da izroni krst iz ledene vode, završi fakultet sa 500 evra, popije 3 gajbe piva (do prvog pišanja), 2 litra rakije, pojede 40 sarmi, celo prase/jagnje.
Služi se borilačkim veštinama i barata sa razbijenom flašom, stolicom, kaišem (žena, deca..).
Mrzi Hrvate, Albance, pedere, vegetarijance, amere, komšiju... Voli Ruse, Grke, kuma... Ima veze u svim institucijama, rođake u inostranstvu, pretke na nebu i veze sa mafijom.
Predstavlja početak pokušaja izliva kreativnosti osobe koja želi da bude smiješna. Radi se o okorelim forama iz devetnaestog vijeka. Kao predmet fore se uzima nešto što realno nije moguće ili ne postoji.
Smorio sam se k'o badnjak u Novom Pazaru. Smorio sam se k'o basista na svadbi. Smorio sam se k'o ciganski sapun. Smorio sam se k'o dabar u željezari. Smorio sam se k'o kurva u finišu pornića. Smorio sam se k'o pijetao pred Vaskrs.
Kažu mi stariji da se prva riba u vodu vraća. Ako ne vratiš bije te kletva i klinac ćeš nešto drugo izvući. Prva mi je riba bila klen. Na Rzavu ga izvukao. Ja sam hteo da ga vratim, ali deda rekao kako je već crkao. Bio sam još mali tada. Nisam znao šta je kriza. A ta kriza je bila prisutna. Moralo je nešto da se jede. A tih dana nije bilo srndaća. Pobegli čim je počelo zasipanje bombama. Štapu sam se vratio puno godina kasnije. Zaboravio sam taj osećaj. To opuštanje pored reke. To apsolutno kuliranje svega oko tebe. Taj osećaj kada ti se štap savije, a ti udaraš kontru i boriš se sa ribom. Sve je to zaboravljeno. Zaboravljeno ispod godina prašine, teškog života i celodnevnog mukotrpnog rada. Ali to mi je ostalo u podsvesti. Poput refleksne radnje. Druga mi je riba bila pastrmka. Kada sam je izvukao pogledao sam je u oči. Bol. Strah. Sve pomešano. Sve u njenim očima, kao u što vidiš osećanja u očima iskrene devojke. I pustio sam je. Nešto mi je reklo kako više nema krize. Kako je to prošlost i kako sam dobio šansu da se iskupim za onog prvog klena.
Svađaju se oko nečeg imaginarnog, nepostojećeg, hipotetičke situacije u fazonu ŠBBKBB. Izraz nastao po staroj priči o Ciganima koji sede i razgovaraju i u tom razgovoru neko od njih pomene kako bi mogli da naprave pitu. Kako razgovor napreduje, dolazi do svađe i tuče oko toga ko će koje parče da uzme iako pite u realnosti nema ni u najavi.
- Možda i ne bi bilo loše nekad da uplatim onaj bingo, pa još i kad bi me usralo da dobijem jedno 20 'iljada evrića, uh kako bi fino bilo. Prvo bih kupio druga kola, omalterisao sprat, stavio bih izolaciju na kuću i opalio joj fasadu da pocrkaju komšije, zatim bih izmestio svinjac ispod prozora komšiji Aci da ne mož' uveče ni prozor da otvori jeb'o ga onaj krš što ga svako jutro turira, a valjda bi ostalo i da se dug za struju smanji bar za četvrtinu. - Kakav sprat, mužu, za koji nam to i treba, rekla sam ti još pre deset godina da ga i ne zidamo. Prvo bih ubacila nove, talijanske pločice u kupatilo, onda bih pazarila onu „Simpovu“ kožnu ugaonu garnituru što mi se dopala, kupila bih par komada odeće i obuće, naravno i kozmetike ali samo najkvalitetnije i nešto nakita. Dobro, i par sitnica sa TV šopa. Na kraju bi pao i jedan dobar odlazak na Mauricijus. - Alo, imate vi i dete. Prvo mene da obučete od glave do pete u „Najk“ garderobu, onda jedna dobra budževina od kompa i po jedna konzola od svakog proizvođača. Mogli bi i diplomu da mi kupite umesto što se jebavam ovako na faksu. Na kraju, meni su kola najpotrebnija, šta vama matorcima fali da se vozite u onom Golf kecu k'o i dosad? - Pu, majke vam ga rasipničke, samo na svoje guzice mislite, a za domaćinstvo vas baš briga! More, ne dam! Dokle, bre, moje pare da trošite, zaradite malo i sami! Pu!
Kad dobri Krajišnik odluči da svu šekspirologiju mudrosti življenja skrati u jednu rečenicu, pukne kurcem u čelo smetajućeg faktora i nastavi da lagano reže pršut i vino uživajući u ostatku svog mučeničkog života.
- Ima l' šta od ta Šekspira, a Anđo? De čitaj naglas. - Ništa nije samo po sebi dobro, ni loše, zavisi samo šta o njemu mislimo. Budala misli da je mudar, mudar čovek zna da je budala. Što je učinjeno ne može biti poništeno.Bolje je biti neuljudan, nego dosadan. Najiskrenije su one suze koje lijemo sami nad sobom. Biti il ne biti pitanje je sad! - Eto vidiš moja Anđo a ti mene pitaš što sam Antu Žbira posl'o na hirurgiju. - A moj Jovo nisi ga mor'o baš omlatom preko vrljike obalit'. - Muči tamo. Boj se ovna, boj se govna, kaš živit'? Čitaj dalje. - Ima nešto trulo u državi Danskoj. Izrazi svoju bol rečju! Bol koja ne govori, guši puno srce dok ne pukne. - Eto vidiš, jesam ti rek'o ja, kurcem u čelo gada. Neće se više Jovo Kuraica zajebavat' s govnima. De natoči.
Kada se neko bori protiv nečega, a nema baš previše uspeha u toj borbi kaže se "Otima se". Znači, on neće, pokušava da nešto uradi protiv, ali bez ikakvih je šansi za uspeh i uskoro će prihvatiti situaciju.
- Muzafera žene sa Nifetom iz Točke. Tako se priča. - On se nešto otima, kao debela mu mlada pa neće. Ali pristaće. - Šta se bre otima? Matorci u Austriji, vozi ML350. I njega će da vodi u Beč. - Pa jeste. A to što je mlada malo deblja... Pa ni Muzafer nije Ljuba Aličić.
