Helti nekadašnjih junaka koji su oslobađali Srbiju od Turaka. Gubili su se prilikom ranjavanja jataganom, pogotka strelom, a kasnije i kuršumom. Obnavljali su se jagnjetinom, svinjetinom, kajmakom, rakijom i drugim srpskim đakonijama, ili odlaskom kod lokalnog vidara koji je specijalnim travama dizao helte na 100%.
Junačina 1: Kako zdravlje, junače? Junačina 2: Evo, pre dva dana me pogodio kuršum u desnicu junačku. Junačina 1: Idi kod lepe Stane u selo Stojiće. Od njenih komplet-lepinja zarastaju i najteži uboji.
Srpski rekvizit za perverzne igrice, koji vekovima uspešno zamenjuje vreli vosak.
Random srpsko selo, kosidba
- Crni Milosave, obukuvaj natrag tu košulju, vidi kaki si po grudima ispečen sve na tufne, bože me prosti! A opet ste ti i Radojka sinoć bili nevaljali? Hehe, komšija, a? - Ma jok, nego sam mešo Radojki pekmez da ne uvati, kuvali od šljivu, a ono prska ki ludo, jebo me i pekmez i šljiva i kad sam dao u pekmez mesto u rakiju ki čovek...
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Žito u kukolju od naroda kakvi smo mi. Stameni borci za Srbiju, selo svoje i kućni prag. Vredni, radni ljudi koji znaju da se prilagode svim dešavanjima i da izadju na kraj sa svim nedaćama koje ta dešavanja donose. To su oni ljudi koje obilazi Jovan Memedović da se najede i napije. Njihovi ambari su puni, njihove njive rodne, vinogradi blagorodni (kad ja nisam sa onom koju voleeem), stoka im je debela i sve je nabreklo i sretno.
Da bi neko dobio titulu Pravog Srpskog Domaćina (u daljem tekstu PSD) mora da bude poštovan pre svega, zatim vredan i uspešan u onom čemu se bavi. U njegovoj kući se mora znati red, to jest da svi slušaju ono što govori PSD. A ono što je najbitnije je da je častan i pošten. Ako ovga nema sve ostalo moš slikat.
Istorija kazuje da je PSD nastao nakon oslobadjanja od turaka. Naravno, da bi se nacija oslobodila neke sile, morala je da ima izrazite nabrijane i zajebane likove, kakvi su i bili tadašnji domaćini. Nakon oslobodjena oni su apgrejdovani u prave srpske domaćine i pokazali su put kako treba da se vodi kuća, selo, opština i država. I tad je Srbija cvetala. Onda su došle komunjare i sve sjebale. Uništile su ono što je PSD gradio i napravili nekakve zadruge na čijem čelu si bili nekakvi neljebi koji su im se čepili od početka, a nisu znali svoju kuću da vode a kamoli zadruge. Sela su se raspadala, PSD je bio ugnjetavan i ponižavan. Al fala kurcu odoše i komunjare. Ono malo pravih PSD'ova je pokušalo ponovo da izgradi zemlju, ali kukolj iz komunizma je permutirao u lažne PSD'ove tako da narod (koji i nije znao suštinu PSD'a) nije mogao da rasudi ko je pravi a ko krivi PSD.
Al vetrovi promena polako skidaju prašinu sa slike na kojoj se jasno vidi šta i ko je PSD. On opstaje, bori se. PSD se ne eksponira, nema političku partiju. On ćuti i radi. I uspeće samo da mu neko niko ne odmaže u tome. Danas možemo često videti kako političari u kampanjama pokušavaju narodu da prodaju sliku sebe kao PSD'a, al narod (iako kao celina veoma glup) ne veruje u te priče. PSD se ne prodaje, on je skroman i vredan čovek i zna da je njegovo imanje njegovo ogledalo a njegovo poštenje njegova prava slika.
- Srbija bi sada bila vrlo zajeban igrač da je vode pravi ljudi iz senke. Al ne masoni, nego PRAVI SRPSKI DOMAĆINI, sa sve šajkačama, jelecima i prstenovima na kojima su kokarde, to bi bilo do jaja. I da se za velikim stolom na kome se jede vruća janjetina donose odluke o državi.
- Brate hoćemo na bazen sutra? - Ma ne mogu, stari me salje na selo da kupim seno, napravio sam sranje vcrs! - Auuu šljakadmija a??? - Ništa me ne pitaj!
Mladost ludost. Ne razmišljaš mozgom, nego nižim organom. Ona (ženka) ti mahne repom, a u tvom hipotalamusu se luči neizmjerna želja za probojem kroz vaginalni prostor. A ti, mlad, zdrav, piješ sok od cvekle svaki dan ne bi li ti se poboljšala cirkulacija krvi i na taj način stvorio od sebe jedrog mladića sa jebačkom dekoracijom i da bi u selu predstavljao porno ikonu. Radiš sklekove, trbušnjake, trčiš uz njivu-niz njivu k'o neslan ovan, a komšije se okreću za tobom sa izbuljenim očima k'o sova iz Guarana reklame čudeći se tvojoj volji za napretkom. Svaki dan ga bacaš u nesvijest tako jako da se izlučevina salije do podruma, a ostatak ode kroz kanalizaciju do na kraj njive, pa onda noću sanjaš kako hiljade spermića idu odozdo prema tebi govoreći: „Tata, tata“. Počeneš gubiti na kilaži, izgledaš k'o mršavo svinjče kad se pusti u tor pa počne da ganja prasicu i onda skontaš da ti je to dosadilo i da želiš nešto novo. Želiš turiti.
Tog dana, ćale ga je smarao nekim poslovima. Valja prozore promijeniti i ubaciti nove od PVC-a, lafo to je sada moda. Sunce upeklo k'o zagorjela tava, čini se k'o da je ispala žiška iz pakla i to pravo u njegovu avliju. Uprti prozor, a ona plastika vrela, možeš jaja na oko na njoj ispeći. Ali hajde, otac je to, moraš mu pomoći da ne bi kasnije rekao: „Bolje da sam u šljivić bacio, nego što sam tebe napravio“. Jest da mu je mrsko, al' ko ga jebe. Šuti i trpi. Kad eto ti neko auto dolazi u komšijinu meraju, onog istog komšije koji se preselio u Sarajevo i stavio kuću na prodaju. Bijeli Golf dvojka, nepoznata lica, mada mu vozač liči na Eru Ojdanića iz najboljih dana. Izlazi on, žena mu (pretpostavlja) i mladi sin, a u Golfu i dalje sjedi ona. Iz daleka izgleda kao i svaka druga, jebiga. Kaže ćale: „Evo stigle nove komšije, ajmo da se pozdravimo“. Konta u sebi: „Da nisu došli, ne bi ni rekao da stanemo“. Dobar dan, dobar dan. Tako i tako, upoznavanje, ovo ono, sve pet. Tačno je, to su nove komšije. Kad izlazi ona iz auta.
Da, ona, očit primjer brđanke, djevojke pred kojom objesiš jezik do poda, a stožina ti se pretvori u neuračunljiv objekat koji se vrti po gaćama k'o vatrogasno crijevo kad je pod pritiskom. Ne zna čovjek gdje bi prije pogledao. Da li u rumenu dojku koja izviruje k'o proleter iza grma kada želi da zaskoči žrtvu, ili pak u guščetinu utegnutu od kopanja? Lice bez bora, raspletena kosa izgleda k'o cvat hibridnog žita, a oči joj zelene. Zelene, jebote, ej... Uz malo zakašnjenje, pruža ruku na kojoj su se ocrtali žuljevi od trodnevnog cijepanja hrastovine. Ona mu reče ime, uz prelijep osmijeh na licu. Uslijedilo je, naravno, obilaženje njihove nove kuće i još detaljnije upoznavanje sa istom. Njen otac ga zamoli da im pomogne da istovare stvari. Kaže da ima tri kamiona ukupno, pa će mu platiti to što radi. Konta: „Jebote pare, đesi punac, šta ima?“ Pristane, naravski. Ko ne bi, jebote... Odjednom dobi volju za poslom. Ućeraj i prozoru i suncu i malteru i onim potomcima iz njive što ih je sanjao. Samo bi u nju gledao. U međuvremenu, sabralo se tu još raje, valjda njihovi rođaci i prijatelji. Pomažu svi da se skuće, a on najvrijedniji. Čas na spratu, čas u prizemlju, čas u šupi. Razbac'o se k'o đubre po njivi. Ocu nije jasno šta bi hajvanu odjednom. Završiše to oni očas posla. „Sjedi malo, koji ti je kurac, oguli jabuku“, govori mu neki glas iznutra. Za čudo Božije, posluša.
Traži je pogledom. U jednom trenutku pogledi im se ukrstiše. Sipaju iskre k'o iz Bosh brusilice kada je bravar poćera preko šipke. Silazeći niz stepenice čuo ju je kako rodici šapće: „Jest lijep momak“. Gotovo, jaro! Prođe neka dragost kroz njega k'o grnjača kroz planinsko selo. Da li je ona ta? Ta kojoj će surduknuti soklendžu iz zasjede, a ona će ga rado pustiti da obiđe njena prostranstva i upozna Nju, Njenu svetost Vaginu.
Prošlo je neko vrijeme od dolaska novih komšija, stvari su legle na svoje mjesto. Vratio se starim navikama, nolajferisanju preko dana, a hodanju i kucaniji po noći. Razumljivo je to. Preko dana po onoj ljetnoj žegi imaš utisak kao da si u nekom western kadru kada prođe pokoji plast sijena preko šljunkovitog puta. Nigdje nikoga. Zato noću oblijeće oko konine kuće k'o mačak oko vruće kaše. Stara fora bacanja kamenčića u prozor uspijeva pri dozivanju mladog čeljadeta koje docnije odvodi u prostranstva noći, sjedeći na hladnom betonu od kojeg mu se čmar ucrva, a nije pojeo ni kap pekmeza kao zaštitu od pojave glista. No, boli ga đon, svakako i ne misli o tome dok provodi vrijeme s njom. U jednom momentu, vatra između dvoje čednih živinčadi se uzbrka, te u trenucima dok mu ona razgibava jezik k'o domaćica kada razvija jufku, on se odluči da pređe rukom preko, od branja krušaka i jabuka po jarkom suncu, potamnjenih leđa, pa sve do brushaltera. Uze je u naručje i baci u obližnje sijeno. Radnja se dalje nastavi po scenariju iz starih švedskih porno filmova, dok u pozadini kokoši skaču po kocu i kokodaču, a mjesečina stvara ugođaj seoske idile. Svršetak.
Preokret okolnosti koji dovodi do novog mogućeg raspleta događaja.
- Ej Rade, sad zvao Ljubinko da doterao vino iz selo, pa zove da dođemo kod njega! - Aaaa, ovo su sad novi momenti, ženo ću se vratim kasno kući, nemoj me budiš ujtru za poso!
Naš omiljeni strip junak iz detinjstva ne veruje u smrtne kazne i nasilje općenito. Dobro, kao mlado momče jeste jednom genocidisao celo indijansko selo, ali jbg, omaklo se. Takva vremena bila. Od tada se zakleo da će čuvati mir i ljubav u Darkvudu, promicati starinske vrednosti i jebati jednom u pet godina. Ko tedne da naruši spokoj Darkvuda (a uvek to neko oće, uterali majci), rizikuje da ga Duh sa sekirom prebije ko mečku i spremi u tvorza. Iz kojeg ovi beže u roku par epizoda, ali nije ni bitno. Bitno je da Zagor ne ubija sem kad baš mora, u samoobrani ili slično. Je li tako?
PRC!
I našem najdražem Patrik Vildingu se omakne, svakih sto epizoda, da ga neki zao zlikovac toliko ispizdi, da mu naš omiljeni pacifist mora da kobjasni zašto ga zovu Duh sa sekirom i ubije ga na licu mesta. Sekirom. Jbg, živ je čovek, nije stena. Samo je Blek Stena.
- Šta ja to čujem da si nalupao šamare Stevici Lemuru sinoć u kafani. Gde će ti duša, dechko, nema u njemu 50 kila zajedno s naočarima i CD-om Sare Jo. - Beži u kurac i ti i Stevica. Posvađo se ja s Majom juče, napucala me nakon sedam godina. Sedam godina, ej. Ja pravo u kafanu. On kreten dođe da me podprckuje, već čuo, pohvalila se kurva preko instagrama da je slobodna i neovisna ko Kosovo. Ja ga lepo zamolim da prestane, on jok. Ja mu zapretim fizičkim nasiljem neviđenih razmera ako se ne odmakne, a znaš šta mi je rekao na to? - Šta? - Jel znaš ti ko sam ja? E tad mi je pao mrak na oči. Klošar mali, Zagoru bi dokurčio. Još je dobro prošao.
