Fraza koju igrači nekog timskog sporta upućuju suigraču želeći da mu daju do znanja kako je postao previše sebičan, pošto samostalno diktira tempo i ne pada mu ni na kraj pameti da se još ljudi koji bi hteli igrati nalazi oko njega, pa stoga stavlja sebe u centar pažnje.
- Dodaj loptu Nenade, ovo je društvena igra ako se ne sećaš. - Ne dam, ja sam najbolji, moram sâm zabijati golove, jedite vi govna šabani! - Jao bilmezu neotesani, glavu ću ti razbiti kad se ovo završi!
- Žuti, koja ti je ovo partija iz taka zaredom? - Četvrta. - Previše, moraš pustiti i njih dvojicu malo da igraju, a vala i mene, društvena je ovo igra.
Mesto gde će te sačekati hostesa sa šampanjcem i čokoladnim minjonima, dok oko tvog četvorotočkaša obigrava školovani kadar mehaničara iz nemačke sa leptir mašnama i ugrađuju licencirane rezervne delove.
Tamo nećeš čuti rečenice "Pa, uđi mater ti jebem!" ili "Paše ti taj deo i od Golfa dvojke jedan na jedan, nema veze što voziš Punta." Ne. Tamo nose rukavice, stavljaju folije na volan i menjač da ga ne isprljaju dok deca ne starija od 18 godina nose u rukama laptopove i efikasno otklanjaju sve moguće kvarove za koje nisi ni bio svestan da imaš dok nisi stavio auto na kanal.
Ali probudićeš se iz sna, i zagrcnućeš se onim šampanjcem sa početka priče kad budeš video račun koji ti bude servirala ista ona hostesa sa biser belim osmehom od uva do uva dok u jednoj ruci drži čitač kreditnih kartica a u drugoj skalpel da ti izvadi bubreg.
Pa ti biraj šta ti je milije.
- Zdravo Jovice, otkud ti peške? Da ti nije žena oduzela ključeve kad je otkrila da imaš pičoku sa strane, hehehe...
- Pusti me u kurac, nemoj me i ti zajebavati molim te.
- Što? Šta je bilo?
- Ma sednem ti ja jutros u auto i okrenem ključ i samo čujem TAKA,TAKA,TAKA ni da zavergla! Jebo me pas! Moraću da ga teram u ovlašćeni servis, nema mi druge.
- Pa, ono jes. Imaš para za bacanje. Tamo ti je matori samo dobar dan sto evra, boli te kurac, i ja bi da imam.
- I, šta mi predlažeš?
- Idi kod Žike gedore da ti to sredi, reci da sam te ja poslao, ako ti on ne popravi to u gradu neće znati niko.
Iritantno pitanje koje postavljaju grebatori nakon što su nam zatražili cigaru. Trenutak kada ti dođe da i tu jednu cigaru što si mu dao, nabiješ u oko.
- A: Brate, imaš li jednu cigaru? - B: Imam, evo ti. - A: A je l' može dve? - B: Može da ti jebem mater malo. Šta kažeš na to?
Osobe koje su zajedno u govnima do nosa, ali ipak i dalje najviše vole da se prepucavaju međusobno umesto da se makar potrude da izađu iz septičke jame života i bistvovanja.
Veoma retka knjiga koju poseduju samo najbolji fudbalski klubovi na svetu i ljubomorno je čuvaju. Naši klubovi nikako da se domognu bar kopije ili sažetog izdanja iste.
Opravdanje za svako moguće sranje koje se na ovim prostorima izdešavalo u poslednjih milion godina, pošto niko ne želi da prizna da su ljudi žgadija i da su sve zasrali, te im treba žrtveni jarac, jer se rešavanja problema nikad ne bi dotakli ni govnjivom močugom.
- UZEŠE NAM KOSOVO! AAAAA! - Jebem im mamu šiptarsku! - TITO JE KRIV! On je pustio Šiptare na kosovo umesto da ih pobije!
----------------
- Otupstili su mi ženu s posla! AAAAAAA! Sad ću sam da izdržavam decu! - Jebiga, ljudi neće da rade, ne napreduje privreda... - Ma, kakva privreda! TITO JE KRIV! On je zadužio zemlju, pa sad prodajemo febrike!
----------------
- Šutnula me devojka. AAAAAAAAA! - Što? - Htela da se udaje, a ja još živim s roditeljima... Traži nekog bogatog. - TITO JE KRIV! Da on nije umro, još bi bila Juga i mogao bi da uzmeš kredit za stan!
----------------
- Pukla mi jutros sajla za gas. AAAAAAAAA! - TITO JE KRIV! - Kako je Tito kriv? - Tako. Kriv je.
Od birača nema jebača. Tako su, bar, naši stari pričali i preneli nam da znamo da treba da iskoristimo svaku rupu gde može da uđe.
Izgleda da su neki to preozbiljno shvatili i prisvojili kao svoj originalni motiv.
- Ajde, može. Zamislio sam ličnost. - Je l' muško? - Ne. - Je l' žensko? - Drkaš me? - A da, da. Hmmm, je l ima više od trideset godina? - Da. - Je l' je poznajem? - Pa, ne baš. Ono, znaš je iz viđenja. - Je l' bi je jebao? - Ne, brate. Jesi lud? - A ja?
Što je mene nervirao onaj ćale iz Petra Pana. Onaj što onako dođe nervozan, pa tera decu u krevet i što je hteo Vendi da da novu sobu. Mnogo me nervirao kao klinku. Mnogo. A uvek sam se pitala, kako bre ona njegova žena, i onako fina i dobra može njega tako dosadnog da trpi, ne, ne trpi nego voli. Kako bre to? On je stalno bio na gomili poslovnih večera, a ona mu nameštala kravatu i zalizivala kosu i cipele da se dodvori onim tamo bankarima. Kod njih su uvek klijenti bili prvi, a činovnici srednje klase kao on poslednji na spisku, u nivou liste momaka zainteresovanih za Mariju Šerifović. E, a onda sam skontala da je i on na kraju filma ipak mogao da vidi brod od oblaka kojim plovi Petar Pan. I onda sam isto skontala da je isto tako radio po ceo dan kako bi ušao u višu srednju klasu da bi njegova deca mogla da imaju psa za dadilju i da se igraju pirata, mesto da spajaju lančiće ili turpijaju kopita po dvanaest sati tamo u nekoj fabrici ili štali. Nije on bio zaboravio taj brod nikad, samo ga je zamenio nekim silnim papirima i računima da njegova deca i žena ne bi morali. Elem, izgleda da dosadni ljudi nisu dosadni, samo su hrabri, i žrtvovali su mnogo da drugi ne bi morali. A neki su i samo smor, ali ako imaju jako zabavne i lude žene i decu, onda verovatno nisu uvek smor. Sad i ja serem, i možda mnogo sporo kapiram, pošto sam Petra Pana gledala sto puta, a taj ćale mi do sada bio najomraženiji lik. Ali eto, to je to.
-Ajde, beži tamo, nemoj sad da mi ideš tamo kod papagaja da ga gledaš pa da mi se rasplačeš, crk'o je, sutra ćemo ga sahraniti. _________________________________________________________________ -Dušo, vidi brod od oblaka! -Video sam i ja jednom ovakav brod. Nekada davno, kada sam bio mali.
