Ubiti. Usmrtiti. Utepati. Na'raniti, uručiti trajni ban...i, uglavnom, još mali milion izraza i termina za međ' rasom nas homo-sapiensa neobično rasprostranjenu praksu "lišavanja života" predstavnika iste, a koje nećemo dalje navoditi zbog štednje jagodica na prstima.
Elem, poetska po prizvuku i metafizička po smislu, sintagma iz naslova se ipak nešto ređe sreće/koristi u savremenom stanju stvari, možda najviše zbog toga i što je ČOVEK u savremenom stanju stvari tih nekategorisanih 21 gram sebe reducirao na težinu koju retko da će koji "nebeski lift za Raj" moći da detektuje. U savremenom stanju stvari, tojest...
- I šta ka'eš, Slavka? Pobedili, a? - Pobedili, moja Dobrila, jedva - al' pobedili. Ma, neće turska noga skoro kročit' u Srbiju, ja kati ka'em! - A, dobro...A šta bi sa Knezom? I je l' Obilić održa ono obećanje što ga dade pre neko veče ili pogibe za džabe? - Ma, kakvi, za džabe, moja ti! Raspori trbuh turskom sultanu, rastavi ga s dušom na mestu! - Pa, jes', vala, to je najsigurniji način...
4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati. Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“. Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo. Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje. Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
Zaključak političara koji je godinama pravio ujdurme i zajebavao narod zgrćući pri tome nenormalne svote novca, a sada odvojen od vlasti čeka trenutak vlastitog odlaska sa svetske scene.
- E, ženo, kad pogledam šta se sve priča o meni čini mi se da me niko osim tebe neće oplakati kad umrem... - Ne nadaj se mnogo, koliko si me godina držao u onom tetkinom stančiću ni ja te neću oplakati. Uostalom, neću da se zameram komšijama, već su skupili pare za trubače na tvojoj sahrani!
Obavezan sastojak svih predizbornih kampanja, u poslednjih tridesetak godina. Problem je što narod polako postaje imun na obećanja vezana za metro, pa političari pribegavaju dobrom starom asfaltiranju.
- Građani, Beograde, Srbijo! Ovo govorim namerno jer će Beogradski metro značiti i srpskom seljaku koji svome sinu u Beograd nosi piliće. Ljudi, osvestite se, počinjemo prvih 50 metara ove godine, a do 2021. sa Novog Beograda do Vukovog spomenika, će se stizati za dva minuta. Nemojte biti tako sumnjičavi, verujte nam na reč, podržite nas, zaokružite nas!
Poslovica koju koriste nase babe, a u poslednje vreme i ostali narod. Znaci da ma koliko god se ti trudio da postignes nesto sto nikada neces moci, neces uspeti, ni za milion godina.
Kada najziljavija medju ziljavim ziljavusama pokusava da sakrije bubuljicu velicine kanjona Morace sa kilo pudera.
Kada malo dete pokusava da zakuca.
Kada se iskreno nadas da ces preko karika uspeti da kresnes nesto...
Sa neugodnošću odbijati činjenicu lošu po mozak. Što bi narod rek'o: "biti slep kraj očiju", samo malo suptilnije. Sve u svemu, ne prihvatati određenu informaciju, iako je njena tačnost kristalno jasna.
- Samo ti žmuri i pusti je nek radi šta hoće, kad ti se pojavi sa stomakom do zuba, kondomi će joj biti krivi.
Umotvorina od koje vam pripadne muka, narodski rečeno - bljuje vam se. Autori se njima diče, kapitalisti kupe kajmak, a narod bljuje... I truje se.
Klasični primeri ove vrste brainstorm remek-dela su popularne realne televizijske emisije (farma, menjam čerku gledam brata, da se igramo rata, ko će da mi bude tata i sl.).
Naš jadni, napaćeni narod zadovoljan sitnicama, da se ima za paštetu i parizer, često govori "ćuti, dobro je" bojeći se da može bit i gore jer svi poznaju i gore prilike.
Došla rodica iz Norveške kod mene. Studira Medjunarodno pravo. Ima praksu koja joj je plaćena više nego što je naša dobra plata. Kad završi ima posao obezbjedjen. Imam druga završio je Srpski jezik i književnost. Volontira u školi! I plaća neke takse za volomtiranje. Ne dobija dinara. Još kažu ljudi "ćuti dobro je, samo neka radi".
Rečenica kojom privatnik jasno stavlja podređenim da kod njih nema slobodnog dana, ni odmora. Što bi narod kazao ni sveca, ni petka, samo rad, rad i rad.
- Gazda, mogu li dobiti tri dana odmora od srijede da odem malo na more, nisam bio ima pet godina? - Što nisi bio toliko? - Pa prije pet godina sam ovdje počeo raditi, i svako ljeto neka frka oko posla. - Jes' jest, ima posla kod nas, fala Bogu, i između Božića. Ajd vidjećemo nešto da ti dam tamo krajem septembra.
