Stara srpska reč,koja potiče jos od vremana Atlantide koja je kako kazu bila stara Srpska kolonija,e sad tad nije bilo Milosevica i Mesica ali se ta reč jos uvek danas koristi i ponovo je postala popularna 90-ih godina za vrijeme rata.Naime kad je Mesic jednom prilikom ucestvovao u oslobodjenju Zagreba u akciji oluja trebao je da postavi dinamit u centar grada,ali posto se ili preplasio ili je bio pijan Mesic je postavio dinamit na ulaz u grad i kad dodju srpski tenkovi da trzne ručicu i da raznese pesadiju,dok sa druge strane nedaleko od nih Milosevic u svom bunkeru pokusavao da makne sedu dlaku i trebao je da da znak svom pomocniku da trzne kad on skupi snage i izvadi dlaku,posto je predsednik cak i u ovakvim delikatnim situacijama morao da izgleda pristojno,kako je tekla radnja:
Stipe Mesic:Kaj se desava,zakaj ih jos nema,glava mi prskava a noge mi vonjaju,bogo moj zakaj ja moram trzat rucicu Milosevic se priprema za veliki gest stisnuvsi zube izgovori:TRZNIIIIII junace dlaku TRZNIIII Mesic:cuvsi znak TRZNII on prije vremena povuce rucicu i .... Milosevic:ne cujem dobro nije valjda da se ovolka graja dize radi jedne dlake Kad je izasao iz bunkera i vidio samo pepeo i dim on zavika:jebo te Mesicu da si prije reko da ces slavit OVAKO zbog ovog mog postupka osiso bih se na celavo...
Izraz kojim se želi dočarati kol'ko je stara neka mašina.
- E brate aj' mi donesi onaj Skajrim da ga instaliram, baš mi se igra. - Opa, jesil' ti to nabavio novi komp? - Nisam, š'o pitaš? - Pa brate, taj tvoj komp je stariji od Da Vinčijevog kompa, zaštopa kad pokreneš solitejr! Kad bi pokušao instalirati Skajrim, nestalo bi struje u pola grada! - Zaštopa samo kad igram Majnsviper š'a sereš!
Čuvena krilatica iz vremena SFRJ (u ona srećna vremena), veoma popularna kod radničke klase. Ispravka, popularna kod onog neradničarskog dela radnog naroda i narodnosti SFRJ. Dok su pošteni ljudi (mislim na sve koji su živeli u toj zemlji) grcali i cimali se, oni pametnjakovići koji su dolazili na posao sa sat vremena zakašnjenja, sat vremena ranije izlazili, rešavali ukrštenice, piuli kafe, pušili pljuge, čitali novine i možda (ali samo možda) dva sata zaista radili nešto (da ne izgube kondiciju hehe) su uživali u blagodetima samoupravljanja koje im je dalo pravo (iako nikad potvrđeno zvanično) za lađenje jaja.
Šteta je što su tako vaspitavane generacije i generacije ljudi. Takav način razmišljanja se ukorenio i do današnih dana i ima dosta mladih koji samo smišljaju neke "krivine", samo traže način da se ne zamaraju a da im kinta pada kao da su hiperproduktivni. i posle se pitamo što je ovoliko sranja.
Nisu samo političari krivi (u najvećoj meri da), kriva je i obična raja koja je zatvarala oči decenijama i time direktno uticala na kolektivno razmišljanje cele nacije. čast izuzecima koji su bili svetli primeri dobrih radnika (od čistača do direktora) koji nisu lelemudili i iživljavali se i iskorišćavali sve živo.
Stara narodna, koja je po firmama širom naše države veoma cenjena.
''Čole gde rade tvoji?'' Č : ''U firmi nekoj, ne znam ni ja..'' '' Pa šta radi ćale recimo?'' Č : '' On je tamo direktor, zaposli koga god oće.'' '' Pa zato ti tu rade sestra, keva, tetka, ujak, zaova, strina, baba, kuma, kum, žena, deda, burazer od tetke, stric, sinovac, nećak, bratanac, svekrva, svekar, tašta, šurak, dever, jetrva..'' Č : '' A jebiga, ko će kome nego svoj svome!'' '' Ma da znaš da je tako..''
Stara krajiška izreka za neki malo vjerovatan događaj! Nema od tog ništa, u najavai!
- Buraz, ideš li večeras u grad sa ekipom? - Nemam pojma, koji ćemo klinac svako veče u gradu? - Večeras Sina časti... - Nema od te slave poitarca... - A? - Taj ti je zadnji put častio prije deset godina... tako da ostajem kući, pošto nemam svoje love!
Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.
U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...
Ono što čujem od ćaleta, dok me čeka da mu donesem stvar, traženu pre sat vremena...
Otac - ''Sine, aj keve ti, idi mi donesi čašu vode, crk'o sam žedan!'' Sin - ''Evooo...'' (sedi za kompom) Posle 5 minuta: Otac - ''Sine, hoće li ta voda?'' Sin - ''Evo bre ćale!'' ( i dalje u istom položaju kao pre pet minuta) Posle sat vremena: Otac - ''Pa šta je sa tom vodom?!!!!!'' Sin - ''E evo...'' ( nije se ni mrdnuo) Otac - ''Pa pička ti materina, da te pošaljem da mi doneseš smrt, nikad ne bi' umro!''
Stara mudrost koja objašnjava da nešto nekvalitetno ne može dugo trajati. Zavisi od konteksta...
-Caca Štreberka i Kiza Strvojeb raskinuli. Si čuo? -Čuo sam. Jebiga, gde je tanko tu se i kida. -Kako to miliš? -Pa brate, ona nimfomanka, on pičkopaćenik. Šta misliš, koliko to može trajati, dok neko od njih dvoje ne naskoči na prvu priliku? -A šta misliš, jel ona sad kući? -------------------------------------------------------------------------------------------------- -Alo dušo! Lakše malo sa tim ručnim radom! Pokidaćeš ga. -Pa, gde je tanko tu se i kida... I šta paničiš? Nije ti ga majka kupila. -Nije, već ga baba isheklala. Taj milje je 50 godina u kući i ti ga neš sjebati!
