Stari ljudi

Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.

U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...