-Alo indijanac, šta si izgubio ispod stola? -Ma ništa brate, gledam. Onako, bezveze. -Vidim ja gde buljiš, gledaš mojoj ribi pod suknju. -Nisam care, majke mi. Ispali mi ključevi tu negde pa ih tražim. -Slušaj Hijavata, ako ne izneseš to svoje dupe odavde, sledeća rupa koju ćeš videti biće grob. -Dobro bre, nemoj da se žestiš odmah, idem. -Ljavaj, da ne vadim tetku!
Majka,ustala za posao: crni sine lezi, pola 6 je!! Ja: majka, kad sam bio mali, pricala si mi: u devet u krevet, a tada sam legao u deset! Pusti me da te ispostujem i da legnem u devet!!
Kosooki baja zbog kog bi Brus Vilis sav slinav i crvenih suznih očiju tražio da se njegov film preimenuje u "Umri k’o pizda" i skrati na pet minuta, zajedno sa uvodnom špicom. Arnolda bi vratio u Švarcvald da bere pečurke, a Rambu i njegovom nožu nabio kompleks veličine. Mačevalac britke katane i još britkijeg uma. U većini dvoboja bi koristio boken (drveni mač), jer nije želeo da bude najveći faktor smanjenja prirodnog priraštaja Japana. Prepodne bi držao časove mačevalačkih tehnika, discipline i saglasja duha sa bićem u borbi. Oko podne bi se malo bavio kaligrafijom, slikarstvom i filozofijom. Kako reče tad, prava snaga leži u mudračkom karakteru i apsolutnom mentalnom i fizičkom posvećenju. (Džabe ti biceps, ako si glup ko kurac i ne umeš da nacrtaš kravu. prim. aut.) Poslepodne bi, posle ručka, izlemao nekog u dvoboju. Kako je govorio, prijalo je njegovom varenju. Nakon toga bi pisao knjige u kojima bi kodifikovao heiho (pravi put samuraja). Da bi današnji japanski naraštaji znali da u Srednjem veku zemljom nisu vladali Bakugani i Pokemoni. Koristio se i dvama mačevima, kao deo podučavanja učenika pragmatičnoj metodi "Dva Neba – kao jedno". Obavljanje iste funkcije, dvema različitim polovinama. Tehnika je kasnije asimilovana u drugom, primitivnijem vidu kao svakodnevna praksa "desnom nos, levom pakšu".
Par puta je i odbranio Tokio od napada Godzile. Mole se pozitivisti da ne jedu govna.
- Zakuv'o sam sa šefom. Odrađujem otkazni rok. - Štooo? Opet si nešto zasr'o! - Ma jok! Opet mi je otkin'o od plate 20%, pa sam mu rek'o sve što mi leži na srcu.
Alkohol koji u svom sastavu, po receptu starih majstora, ima više metil nego etil-alkohola. Ukoliko se ima sreće da se nakon konzumiranja uopšte preživi sutrašnji dan konzument vreme provodi u veoma metiljavom raspoloženju boreći se sa mučninom epskih razmera, glavoboljom i stanovitim psihosomatskim poremećajima.
- Što Mare leži u kupatilu na pločicama s glavom u WC šolji? - Pio sinoć neku metiljušu jebo li ga otac blesavi, hitna dva puta dolazi od jutros. - Pa šta kažu? - Da mu kupimo dobrog psa vodiča, i štap za slepce, ako preživi, trebaće mu.
Nezaobilazna uspomena iz mladosti naših bakica i dekica (naročito onih rodjenih posle solunaca, a pre pionira, dakle zlatne 30te).Otprilike kao neka preteča naših današnjih ludovanja po žurkama, samo na mnogo finiji i dostojanstveniji način.
Ja: Deda, aj pričaj opet kako si smotao babu?
Deda: E sinko,ono je bilo zlatno vreme.Odemo ti ja i moj kolega na Igranku u Dom Armije.Ja se sredio,obukao uniformu,turio titovku na glavu,češalj u spoljni džep od uniforme,vojnički šinjel preko, zima je bila, pa uzjahao biciklu i krenuo.Znaš li kakva je to bicikla bila?Čuvao sam je dvajes godina, sredjivao,podmazivao...a onda je dam tvom ćaletu da je vozi , i on je prejebao za mesec dana.Lepo sam mu pričao kako da...
Ja: Dobro deda , jebeš biciklu, vrati se na Igranku.
Deda: A jes. I tako udjemo mi unutra.Svira vojni orkestar , sve moji drugari. Pevao Mile Slavuj,zastavnik,Djoka Džambas šef orkestra. I ta ko sednemo mi za sto, poručimo po ljutu,a ove drugarice iz fabrike tekstila gledaju nas i sve se smeškaju.Eeee sine , to su bile devojke, poštene ispravne, stidne, a ne ko danas ove golopičaste, znao se red...
Ja: Pusti sad to, pričaj dalje.
Deda: Vidim ja jedno devojče , ona lepa, lepa....pa rumena u licu, zdrava, prava.Kukovi joj ovoliiiikkkkiii, znači uhranjena, može da radja bez problema.I tu je ja ošacujem....
Ja : I...i.... šta je odnda bilo
Deda: Tad se Mile Slavuj rezdere sa mikrofona:DRUGARICE BIRAJU. A tvoja baba dolazi do mene , pogled u zemlju oborila od stida i tiho pita :"Druže, hoćemo li".I ja ti se tu kao pravi gospodin...mislim drug naklonim , poljubim joj ruku i zatancujemo.
Ja: A posle, šta je bilo posle ...
Deda: Pa šta je bilo ...vidiš. Nekad gledala u mene kao u Boga, danas mi samo jede živce,jedan dan ću da poludim skroz i sve ću da zapalim.Majke vam ga nezahvalne, ja sam vas napravio, ja ću vas i ubijem...a i ti šta me zapitkuješ i zajebavaš ovde....kakve su ti ocene u školi.Misliš ja ne znam ništa...po ceo dan samo igram domine i čitam novine. O majke vam ga vaše ...u grob ćete da me oterate u najboljim godinama..............
Uživati do kraja. Pojedeš celu teglu eurokrema i muka ti je, ali oližeš i kašiku. Da se blista!
Zašto?
Jer tako treba, bez milosti, bez kajanja. Uživaj u vožnji dok traje. Nemoj da polako tinjaš kao bedna sveća od tri dinara koja gori samo da naznači sagorevanje. Budi jebeni napalm koji pali vijetnamsko selo u zoru, neka pršti na sve strane. Uživaj u pokolju do kraja.
Prilike su retke i ako ih ne iskoristiš do kraja ili propustiš, preispitivanjem ćeš se dovesti do dna septičke jame u kojoj svi plivamo. Zato kada dobiješ priliku da omirišeš cveće, udiši duboko.
- Dušo, stvarno bih mogla sada malo da spavam. Mrtva sam.
- Nema šanse, ako me razumeš, hoću da oližem kašiku do kraja.
- Ko te kleo nije dangubio, ja spavam a ti radi šta hoćeš ne zanima me, samo nemoj da me budiš.
Fali, itekako fali. Iako si i sam svestan toga, ne želiš to da priznaš, jer te mrzi da pomeriš svoju lenju guzicu i uradiš nešto po tom pitanju.
- Zorane, dođi ovamo da napraviš novu rupu u zidu, ova se proširila, ekser se rasklimao, a ram samo što nije pao. - Ma daj, šta mu fali ovako, mesecima tako stoji i nije mu ništa. - Zorane, mesecima te i teram da napraviš novu rupu, majka ti leži ispod njega, čoveče, hoćeš da je ubije? - Ne lupetaj, Slavice, kad te molim! Sutra ujutru - Primi moje saučešće, Zorane. - Pao ram? E, jebiga. ------------------------------------------- - Zorane, danas je tvoj red da menjaš pelene. - Šta ima da menjam, šta mu fali ovako, vidiš da se ne buni. - Pa normalno da se ne buni kad je izgubio moć govora, leži tu k'o biljka, a pritom je to tvoj otac, što sam ja dužna da brišem njegovu usranu guzicu? - A jebemu mater! Kad ćeš i ti ćale, akobogda?
Vrsta jadranskih predatora koji umesto u moru obitavaju na kopnu. Prepoznaćete ih tako što će vam ležaljku+suncobran naplatiti naplatiti 15 evra, a parking ispred plaže 12 evropskih novčanica. Ukoliko na plažu pokušate da unesete svoj suncobran, mogu biti agresvine do te mere i da vam odgrizu ruku...
- "Može li se iznajmiti ležaljka...?" - "A što ne bi mogle... To ti je 10 eura, sa suncobranom 15..." - "Petnaest evra??? Ala vi šamarate, jebote..." - "Niko te, nesrećo, ne tera da iznajmljuješ... Eno ti tamo palma, uberi list pa leži na njemu koliko oćeš..."
Misao koja nam prva padne na pamet, a koju cesto i ne izgovorimo iz pristojnosti kad cujemo da se veciti neradnici i lopovi dice i hvale svojim radnim podvizima, uspesima, trudom i postenjem a ustvari su ih kroz ceo zivot izdrzavali drugi dok su oni 'ladili muda.
A- E moj Pero, ja sam ti covek koji je celog zivota radio, i evo sad bogami, imam kucu sa bazenEm, dva pasceta da mi cuvaju hamera, i sve to sa mojih deset prstiju.
B- (u sebi, e mamu tu jebem lopovsku, a preko cijih ledja si to dobio, roditelje si u grob posl'o lopuzo) Pa jeste, uvek si ti bio posten covek.
